ЕВРОПСКИ ОКВИР МЕЂУНАРОДНОПРАВНЕ ЗАШТИТЕ ПРАВА ЛИЧНОСТИ НА ИНТЕРНЕТУ

107 UDK: 342.738:004.738.5(4-672EU) UDK: 004.738.5:347.121.2(4-672EU) UDK: 004.056.5:34(4-672EU) UDK: 341.231.14(4) DOI: 10.5281/zenodo.17799819 Др Сања Ђорђевић Алексовски,* Доцент, Правни факултет, Универзитет у Нишу Др Сања Марјановић,** Редовни професор, Правни факултет, Универзитет у Нишу, Република Србија ЕВРОПСКИ ОКВИР МЕЂУНАРОДНОПРАВНЕ ЗАШТИТЕ ПРАВА ЛИЧНОСТИ НА ИНТЕРНЕТУ*** Апстракт: Развој дигиталних технологија и интернета променио је границе приватног и јавног, чиме је заштита права личности постала кључно питање међународног права. У раду се критички анализира европски оквир заштите права личности на интернету, са освртом на нормативне и институционалне механизме Савета Европе и Европске уније. Посебна пажња посвећена је Конвенцији 108 и 108+ и стандардима Европске конвенције о људским правима и Европског суда за људска права у области приватности, личних података и слободе изражавања. На нивоу ЕУ разматра се Повеља о основним правима, GDPR и нови дигитални акти (ePrivacy, DSA, DMA), уз праксу Суда правде ЕУ. Иако европски правни оквир представља најразвијенији међународноправни модел заштите права личности, ни он није лишен изазова: нормативно преклапање, техничка сложеност и недовољна усклађеност са релевантним међународним (глобалним) правним инструментима. Кохерентан покушај прилагођавања људских права дигиталном добу зависиће од синергије Савета Европе и ЕУ и успостављања права на дигитални интегритет као будућег темеља заштите права личности. Кључне речи: заштита права личности, право на приватност, Савет Европе, Европска унија, Европска конвенција о људским правима, Европски суд за људска права, GDPR. * [email protected], ORCID ID 0000-0003-2827-8728. ** [email protected], ORCID ID 0000-0001-7560-8254. ** Рад је настао као резултат финансирања од стране Министарства науке, технолошког развоја и иновација, по Уговору евиденциони број 451-03-137/202503/200120 од 04.02.2025. године. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 108 1. Уводне напомене Дигитална трансформација друштва je у последњим деценијама изменила основне поставке идентитета, комуникације и приватности. Интернет, првобитно замишљен као отворен простор слободног протока информација, постао је простор у коме се пречесто угрожавају основна права личности: право на приватност, част, углед, идентитет, чак и достојанство.1 Феномени попут масовног прикупљања и анализе података, комерцијални надзор корисника, „цурења“ личних информација, лажних вести, deepfake технологије и говора мржње показују да се границе између јавног и приватног простора у дигиталном окружењу бришу. У таквом контексту, питање међународноправне заштите права личности на интернету намеће се као једно од важнијих изазова савременог права. У класичном међународном праву, заштита права личности тицала се, најпре, заштите појединца од произвољног мешања државе у приватни живот, као и за гаранције достојанства и идентитета. Међутим, у дигиталном окружењу, нарушавање права личности углавном потиче од приватних актера, а не државе per se, иако је она одговорна за правни оквир. Технолошке компаније, друштвене мреже и дигиталне платформе су данас те које располажу огромним количинама личних података и моћним алгоритамским алатима за њихову обраду, чиме се класични међународноправни модели заштите, засновани на одговорности држава, суочавају са ограничењима и захтевају озбиљну реинтерпретацију како би ваљано одговорили изазовима дигиталног доба. У европском контексту, правни одговор на ове изазове развио се кроз два комплементарна, али и делимично подударна правна оквира: Савета Европе, првенствено заснованим на Европској конвенцији о људским правима (надаље: ЕКЉП)2 и, с тим у вези, јуриспруденцији Европског суда за људска права (надаље: ЕСЉП), али и Европске уније (надаље: ЕУ). У оквиру ЕУ, Повеља о основним правима ЕУ (надаље: 1 Савет Европе, Human Rights Challenges in the Digital Age: Judicial Perspectives, стр. 7-8; Rihter, A., „Protection of privacy and personal data on the Internet and online media“, Извештај Комитета за културу, науку и образовање, Савет Европе, 12. 5. 2011. год, стр. 8; Леваков Вермезовић, T., Заштита права на приватност као друштвени императив дигиталног доба: колико смо рањиви?, Зборник радова Правног факултета у Нишу, 74 (2016), стр. 249-250. 2 Европска конвенција о људским правима, усвојена 4. 11. 1950. год, Службени гласник РС – Међународни уговори, бр. 9/1994. С. Ђорђевић Алексовски, С. Марјановић | стр. 107-131 109 Повеља)3 и Општа регулатива о заштити података (надаље: GDPR)4 успоставиле су нови стандард заштите права личности у дигиталном простору. Ова два нормативна оквира, иако формалноправно одвојена, у пракси претежно делују паралелно и имају снажан међусобан утицај. То ствара сложен и вишеслојан нормативни пејзаж европског права. Предмет рада је критичка анализа европског међународноправног оквира заштите права личности на интернету, са посебним фокусом на упоредну улогу Савета Европе и ЕУ, као и на јуриспруденцију ЕСЉП и Суда правде ЕУ (надаље: СПЕУ). Циљ истраживања је утврђивање у којој мери ови европски модели успевају да одговоре на специфичне изазове дигиталног доба и да ли могу послужити као основа за обликовање универзалних међународноправних стандарда. Методолошки, рад се заснива на нормативној и компаративној анализи међународних европских правних извора, као и праксе европских судова, уз елементе критичког приступа који настоји да укаже на постојеће празнине и контрадикције у важећем правном оквиру. Хипотеза рада полази од претпоставке да европски међународноправни систем, иако нормативно најразвијенији у свету, још увек није достигао потребну кохерентност и ефективност у заштити права личности на интернету. Нормативна сложеност, различити институционални приступи и технолошко окружење које се непрестано мења захтевају дубљу синтезу различитих европских правила, као и динамичније тумачење постојећих инструмената људских права у светлу дигиталне стварности. Тиме рад има за циљ и допринос академској и практичној расправи о развоју савременог међународног права личности у ери интернета. 2. Појмовно одређење и теоријски оквир 2.1. Појам и садржина права личности Права личности представљају скуп субјективних права која штите основне вредности људског бића - његов физички, психички и морални интегритет, достојанство, част, углед, приватност и лични идентитет.5 Она обезбеђују појединцу аутономију у сфери личних и 3 Повеља о основним правима Европске уније, усвојена 7. 12. 2000, Службени лист ЕУ C 364, XII 2000 (Charter of Fundamental Rights of the European Union, 2012/C 326/02). 4 Општа уредба о заштити података (ЕУ) 2016/679, усвојена 27. 4. 2016, Службени лист ЕУ L 119, 4. 5. 2016. (General Data Protection Regulation (EU) 2016/679). 5 Андоновић, С., Прља, С., Основи права заштите података о личности, Институт за упоредно право, 2020, стр. 10-11. Као типична права личности наводе се право на живот, �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 110 друштвених односа и истовремено изражавају основни принцип неповредивости људске личности. Њихова правна заштита, иако испрва поникла у оквиру националних правних система, временом је постала предмет међународноправне регулативе, нарочито кроз развој права човека. У контексту међународног права, заштита права личности традиционално се остварује кроз универзалне и регионалне инструменте људских права - од Универзалне декларације о људским правима (чл. 12)6 и Међународног пакта о грађанским и политичким правима (чл. 17),7 до Европске конвенције о људским правима (чл. 8). Међутим, дигитална ера је трансформисала поимање права личности. Појмовно, оно више није ограничено на физичку сферу појединца, већ се простире и на његов тзв. дигитални идентитет каоскуп података, трагова и репрезентација које особа оставља у онлајн простору. У савременом европском контексту, право личности обухвата не само заштиту приватности, већ и заштиту личних података, права на дигитални идентитет, на репутацију, као и тзв. право на заборав. У том смислу, право личности постаје сложени правни концепт који повезује више сродних правних питања: приватност, слободу изражавања и достојанство, у јединствену целину чији се домет стално проширује даљим технолошким развојем друштва. 2.2. Дигитална димензија права личности Дигитално окружење карактерише неколико специфичних обележја које директно утичу на садржину и остваривање права личности. Будући да личне информације постају јавно доступне путем друштвених мрежа, претраживача и дигиталних архива (често без знања или сагласности појединца), истовремено долази до релативизације граница између приватног и јавног простора.8 Такође, аутоматизована 6 Универзална декларација о људским правима, Уједињене нације, 10. 12. 1948, доступно на: https://www.un.org/en/about-us/universal-declaration-of-human-rights (приступљено 30. 10. 2025) 7 Међународни пакт о грађанским и политичким правима, Уједињене нације, усвојен 16. 12. 1966, доступно на: https://www.ohchr.org/en/instruments-mechanisms/instruments/ international-covenant-civil-and-political-rights (приступљено 30. 10. 2025) физички интегритет, углед, достојанство, приватност, и идентитет. Neethling, J., „Recognition and Protection of Personality Rights: Classification and Typology“, Journal of European Tort Law, 2018, стр. 243-244. 8 Сагледавајући правне механизме и ризике дигиталног окружења, може се указати на структуралну асиметрију између платформи и корисника која омогућава профилисање и манипулацију (BEUC, Structural asymmetries in digital consumer markets, стр. 10-12, С. Ђорђевић Алексовски, С. Марјановић | стр. 107-131 111 обрада података и, последично, учесталост алгоритамских одлука о личности (профилисање, таргетирање, препоруке), утичу на то да се људска права и слободе сада остварују без довољно транспарентности и људског надзора.9 Услед глобалног карактера интернета, правна заштита постаје територијално ограничена, док је повреда често транснационална и тешко доказива.10 И напослетку, али не и најмање важно, приватност постаје роба, што доводи до трговачке вредност личних података, али и парадокса „добровољне изложености“ појединаца у дигиталним економијама.11 Стога, права личности у дигиталном добу не могу се више свести на пасивну заштиту од повреде приватности, већ морају укључити активну контролу над дигиталним подацима и презентацији сопственог идентитета. Тај приступ, познат као суверенитет над сопственим подацима (енг. data sovereignty), постаје све важнији у савременом европском правном дискурсу. 2.3. Међународноправни оквир заштите права личности на интернету Питање заштите права личности на интернету, из угла међународног права, отвара низ сложених правних питања. Најпре, проблем 9 Транспарентност аутоматизованих одлука и недостатак људског надзора (Савет Европе, Recommendation CM/Rec(2010)13 on the protection of individuals with regard to automatic processing of personal data in the context of profiling, paras 20-22; као и ризик од системског праћења и аутоматизованог профилисања корисника путем дигиталних идентификационих механизама (Wong-Toropainen, S., „Problematising User Control in the Context of Digital Identity Wallets and European Digital Identity Framework“, у: Digital Governance, Springer, 2024, стр. 120-125, https://link.springer.com/chapter/10.1007/97894-6265-639-0_6 (приступљено 30. 10. 2025) https://www.beuc.eu/sites/default/files/publications/beuc-x-2021-018_eu_consumer_ protection_2.0.pdf (приступљено 30. 10. 2025) 10 Прекогранични ток података представља велики правни изазов за приватност (OECD, Report on the Implementation of the OECD Privacy Guidelines, стр. 390-395, https:// www.oecd.org/content/dam/oecd/en/publications/reports/2023/11/report-on-theimplementation-of-the-oecd-privacy-guidelines_f13a77a2/cf87ae8f-en.pdf, (приступљено 30. 10. 2025). За више о транснационалном утицају дигиталних технологија на људска права видети: „The Impact of Digital Technology on Human Rights in Europe and Central Asia“, UNDP, стр. 4, https://www.undp.org/sites/g/files/zskgke326/files/2023-03/ The%20Impact%20of%20Digital%20Technology%20on%20Human%20Rights%20in%20E urope%20and%20Central%20Asia.pdf (приступљено 30. 10. 2025) 11 Sevignani, S., The commodification of privacy on the Internet, Science & Public Policy, 2013, бр. 6, стр. 733-739. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 112 настаје у погледу атрибуције, тј. приписивости неког акта држави или државама. Повреде права личности на интернету често имају транснационални карактер, што отежава примену класичних правила о државној одговорности. Услед тога, све се гласније поставља питање одговорности недржавних актера, јер технолошке компаније и онлајн платформе, иако нису субјекти међународног права у класичном смислу, имају фактичку моћ да обликују права и слободе појединаца на глобалном нивоу. С друге стране, проблем фрагментације међународног права условљава фрагментацију и у погледу заштите права личности – од међународног права људских права, права заштите података, кибернетичког права, међународног трговинског права, све до међународног приватног права. То захтева системски приступ при обликовању правних правила de lege ferenda. Иако међународно право препознаје заштиту приватности и достојанства као део фундаменталних права, још увек не постоји свеобухватан и јединствен режим заштите права личности у дигиталном простору. Када је реч о европском правном простору, нормативна основа постоји - пре свега кроз ЕКЉП, Конвенцију 108+ и акте ЕУ. Ипак, њихова је примена често реактивна, фрагментарна и зависна од националних пракси.12 С друге стране, европски контекст показује значајан потенцијал за развој новог модела међународне заштите, заснованог на комбинацији класичних стандарда заштите људских права и савремених прописа о заштити података. Тиме се отвара простор за постепену трансформацију права личности у динамичан, мрежно заснован институт међународног јавног и приватног права, који би могао постати основа за глобални режим дигиталних права. 3. Заштита права личности на интернету у оквиру Савета Европе 3.1. Нормативни оквир заштите права личности на интернету у Савету Европе Савет Европе, као најстарија европска међународна организација посвећена заштити људских права, демократије и владавини права, 12 Collins, А., A Recipe for Success? Assessing the EU’s Actorness and Effectiveness in the Data Protection Domain, CEPS In-Depth Analysis, 2023, стр. 24-25; Jansen, R. H. T., Council of Europe Convention 108+, the GDPR, and International Data Transfers, 2022, стр. 12-13; Heinзе, C., Еbel, D., Data Protection in Private Relations and the European Convention on Human Rights, у: The European Convention on Human Rights and Its Impact on National Private Law, Cambridge University Press, 2024, стр. 89-90. С. Ђорђевић Алексовски, С. Марјановић | стр. 107-131 113 игра кључну улогу у развоју међународноправних стандарда заштите права личности. Његов систем заштите права личности заснива се на ЕКЉП из 1950. године и Конвенцији о заштити лица у односу на аутоматизовану обраду личних података (надаље: Конвенција 108) из 1981. године,13 уз бројне препоруке, смернице и резолуције Комитета министара и Парламентарне скупштине. Конвенција Савета Европе о заштити лица у односу на аутоматизовану обраду личних података, познатија као Конвенција 108 из 1981. године представља први и до данас једини универзални обавезујући међународни инструмент који се бави заштитом личних података. Њоме се успостављају основни принципи законитости, тачности, сврхе и пропорционалности обраде података, као и право појединца на приступ и исправку информација о себи. Њен значај превазилази оквире Савета Европе, јер је отворена за приступ и државама нечланицама, чиме је постала темељ глобалног стандарда заштите података. С обзиром на технолошке промене, Протокол о модернизацији Конвенције 108 (тзв. Конвенција 108+, из 2018. године)14 уведен је како би се унапредила заштита података у дигиталном окружењу. Нови текст уводи појмове попут „аутоматизованог одлучивања“, „посебних категорија података“ и „транснационалног преноса података“, те поставља обавезу држава да осигурају независне надзорне органе и ефикасне правне лекове. У поређењу с GDPR-ом из домена права ЕУ, Конвенција 108+ остаје мање детаљна и флексибилнија, али се њена универзалност сматра великом предношћу, јер нуди основу за дијалог између европског и ваневропског правног простора (нпр. са државама Латинске Америке и Африке које су јој приступиле). Међутим, још увек се чека њено ступање на снагу, будући да је до сада прикупљено 33, од потребних 38 ратификационих инструмената.15 Савет Европе се од почетка XXI века активно бави правним регулисањем дигиталне сфере, која је постала једна од централних тема његовог деловања. У ту сврху, поред обавезујућих конвенција, ова међународна организација развила је и читав низ инструмената меког 13 Конвенција о заштити појединаца у вези са аутоматском обрадом личних података (Конвенција 108), усвојена 28. 01. 1981. год, Стразбур, Службени гласник РС - Међународни уговори, бр. 9/2001. 14 Протокол бр. 223 о модернизацији Конвенције 108 о заштити појединаца у вези са аутоматском обрадом личних података (Конвенција 108+), усвојен 10. 10. 2018. год, Стразбур, Службени гласник РС - Међународни уговори, бр. 40/2020. 15 Списак потписница и уговорница видети на: https://www.coe.int/en/web/conventions/ full-list?module=signatures-by-treaty&treatynum=223 (приступљено 30. 10. 2025) �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 114 права (soft-law) који се односе на слободу изражавања на интернету, заштиту приватности, одговорност интернет посредника и дигиталну етику. Најзначајнији документи у овом смислу су три препоруке: 1) Препорука о заштити појединаца у вези с аутоматском обрадом личних података у контексту профилисања;16 2) Препорука о водичима за људска права корисника интернета;17 3) Препорука о утицају алгоритама на људска права.18 Иако правно необавезујући, ови инструменти имају нормативно-пројективни значај, будући да указују на правце будућег развоја обавезујућих норми и доприносе тумачењу постојећих конвенција у светлу нових технолошких околности. 3.2. Европска конвенција о људским правима – баланс приватности и слободе изражавања У погледу заштите права личности на интернету, најважније одредбе ЕКЉП предвиђене су чланом 8, који гарантује право на поштовање приватног и породичног живота, дома и преписке, као и чланом 10, који се односи на слободу изражавања и примања информација. Колизија ова два права у дигиталном простору све је очигледнија: док чл. 8 штити личност од неовлашћеног откривања и ширења информација, чл. 10 штити слободу медија, новинара и грађана да изражавају мишљења и извештавају о питањима од јавног интереса. ЕСЉП је развио праксу по којој нема хијерархије између ова два права, већ се њихово међусобно ограничење утврђује путем теста пропорционалности и принципа „баланса интереса“.19 У дигиталном контексту, овај баланс постаје нарочито сложен јер интернет омогућава тренутну, глобалну и трајну дисеминацију информација, а њихово уклањање или исправка често су практично немогући. Такође, настали су и нови ентитети или квази-субјекти - интернет посредници (платформе, портали, друштвене мреже), који нису класични „носиоци права и обавеза“ у 16 Recommendation CM/Rec(2010)13 17 Recommendation CM/Rec(2014)6 (Guide to Human Rights for Internet Users) 18 Recommendation CM/Rec(2019)2 19 K. Trykhlib, „The Principle of Proportionality in Balancing Art. 8 and Art. 10 of the ECHR“, E-CLIC – E-Journal of International Law and Human Rights, 2020, стр. 76–77; Guide on Article 10, Council of Europe, paras 36, 38, https://rm.coe.int/guide-on-article-10-freedom-of-expressioneng/native/1680ad61d6 (приступљено 30. 10. 2025); MediaLaws, „Freedom of Expression and Privacy on Social Media“, стр. 14-15, https://www.medialaws.eu/wp-content/uploads/ 2023/08/Freedom-of-Expression-and-Privacy-on-Social-Media96.pdf (приступљено 30. 10. 2025); K. Voorhoof, у: How the European Court of Human Rights has Contributed to Digital Rights, Elgar, 2022, погл. 3, стр. 45-46. С. Ђорђевић Алексовски, С. Марјановић | стр. 107-131 115 смислу ЕКЉП, али фактички контролишу простор у коме може доћи до повреде. 3.3. Пракса Европског суда за људска права у погледу заштите права личности на интернету ЕСЉП је у низу пресуда развио стандарде примене чл. 8 и 10 ЕКЉП у дигиталном окружењу. Најпре, у случају К.У. против Финске, дефинисано је да држава има позитивну обавезу да обезбеди идентификацију и санкционисање особа које путем интернета повређују права детета.20 Подносилац је био дечак од 12 година када је 1999. године, на интернет сајту за упознавање, без његовог знања, објављен оглас на његово име са сексуалним конотацијама. Оглас је садржао личне податке: узраст, физичке карактеристике, линк ка његовој интернет страници са сликом и бројем телефона. Након што је дечак примио мејл од мушкарца заинтересованог за сусрет, родитељи су пријавили случај полицији. Полиција је захтевала да интернет провајдер открије идентитет особе која је поставила оглас, али су фински судови то одбили због непостојања јасног правног основа за то у тадашњем законодавству. С тим у вези, ЕСЉПје морао да процени да ли је држава прекршила своје позитивне обавезе по чл. 8 ЕКЉП, а посебно, да ли је позитивно законодавство Финске било адекватно да заштити малолетно лице од тежих повреда његове приватности на интернету. У овом случају, ЕСЉП је утврдио кршење чл. 8 и нагласио да је објављивање огласа било кривично дело које је изложило малолетника ризику, будући да је постао потенцијална мета педофила. Према ставу Суда, финско законодавство у то време није успоставило баланс између тајности комуникација и потребе за заштитом дечијих права. Другим речима, није постојао ефикасан правни оквир који би омогућио да се стварни починилац идентификује и санкционише.21 Даље, ЕСЉП је инсистирао и на важности „делотворних корака”, јер је фински законодавац требало да предвиди механизме за идентификацију и кривично гоњење починилаца оваквих озбиљних повреда приватности. Такође, навео је да могућност накнаде штете од стране трећих лица (нпр. од провајдера) није довољно, већ је неопходан правни пут којим би се идентификовао починилац. 20 ЕСЉП, K.U. против Финске, представка бр. 2872/02, пресуда од 02. 12. 2008. год, пара. 49. 21 Ibid, пара. 51. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 122 генцији - AI Act из 2024. године,41 представљају хоризонтални оквир секундарног законодавства усмерених на транспарентност алгоритама, одговорност платформи и сузбијање злоупотребе тржишне моћи. Ови правни акти ЕУ играју важну улогу у попуњавању празнина које GDPR не може самостално решити, нарочито у односу на алгоритамске системе и персонализовано оглашавање. ЕУ се труди да константно модернизује своја правна решења кроз хоризонталне акте усмерене на дигиталне платформе и вештачку интелигенцију. Ипак, суштински изазови de lege ferenda и даље опстају и обухватају: 1) регулацију биометријских података и даљинског препознавања лица; 2) транспарентност алгоритама за одлучивање високог ризика; 3) заштиту података у метаверзуму и XР окружењима; као и 4) хармонизацију механизама прекограничног надзора. Ови изазови захтевају даљу интеграцију између GDPR-а и нових правних инструмената, уз континуирано јачање институционалних капацитета. 4.2. Механизми заштите права личности према GDPR-у и његове слабости Када је реч о GDPR, треба имати у виду њену централну улогу у праву ЕУ у заштити права личности на интернету. Ова регулатива се заснива на седам темељних начела обраде података: законитост, правичност, транспарентност, минимизацију података, тачност, ограничење чувања и интегритет података.42 Она чине основни интерпретативни оквир за све видове обраде података, укључујући и обраду у дигиталном окружењу. GDPR уводи широк спектар субјективних права појединаца, и то: право на приступ, исправку, брисање, ограничење, преносивост података, приговор и заштиту од искључиво аутоматизованог одлучивања.43 Посебно се издваја право на заборав, које је од суштинског значаја за контролу дигиталног идентитета појединца.44 Значајно је што чл. 22 GDPR-а уводи право појединца да се о његовим правима или обавезама не одлучује искључиво путем аутоматизоване обраде. Премда представља један од најамбициознијих нормативних механизама заштите, његова примена у пракси наилази на тешкоће због изузетака које уводи и недовољно јасних објашњења алгоритамских процедура. Ваља истаћи три основне слабости GDPR-а у дигитал42 GDPR, чл. 5. 44 GDPR, чл. 17. 43 GDPR, чл. 12-22. 41 Regulation (EU) 2022/2065 (DSA); Regulation (EU) 2022/1925 (DMA); Regulation (EU) 2024/1689 (AI Act). С. Ђорђевић Алексовски, С. Марјановић | стр. 107-131 123 ном окружењу. Најпре, постоје бројне тешкоће у његовом спровођењу. Упркос строго прописаним обавезама, постоји изражен јаз између нормативних очекивања и ефективности у примени. Национални надзорни органи често су преоптерећени и недовољно финансирани, док модел „one-stop-shop“ ствара додатне процедуралне баријере у прекограничним случајевима.45 Највише критика усмерено је ка регулаторним капацитетима у Ирској, где се налазе седишта највећих технолошких компанија.46 Друго, јављају се проблеми у регулацији алгоритамских процеса. Наиме, GDPR се ослања на концепт информисане сагласности, али у пракси се она заправо своди на пуко формално прихватање услова коришћења, неретко обликованих уз употребу тзв. dark patterns.47 Појединци најчешће не разумеју комплексне алгоритамске моделе профилисања, што суштински доводи у питање аутономију тако дате сагласности. Трећа слабост огледа се у ограниченој функционалности тзв. права на заборав. Иако GDPR и пресуда Google Spain48 пружају правни основ праву на брисање података, сама дигитална инфраструктура (нпр. кеш меморије, архиве, сајтови-клонови) практично ограничава ефикасност овог права.49 Технолошка немогућност потпуног брисања података остаје важан нерешен правни проблем. 47 Интерфејс дизајн (dark patterns) може усмерити корисника на доношење одлука које можда не би донео у потпуности информисан; према: Mathur, A. et al., Dark Patterns at Scale, Proceedings of the ACM on Human-Computer Interaction, Vol. 3, 2019, стр. 81. 48 Суд правде ЕУ (Велико веће), Google Spain SL и Google Inc. против AEPD и Марија Костеје Гонзалеса, предмет C-131/12, пресуда од 13. 5. 2014. год, ECLI:EU:C:2014:317. 46 Ирска је због чињенице да се у њој налазе европска седишта многих гиганата као што су Google, Facebook/Meta, Apple, Microsoft и др., формално надлежна за примену европског права о заштити података (нпр. GDPR) према механизму lead supervisory authority. Многи стручњаци и академици указују да ирски надзорни орган (Data Protection Commission, DPC) нема довољно ресурса, стручног капацитета или праксе да ефикасно контролише овако велике и сложене компаније. То значи да могу постојати кашњења у одлукама, минималне казне или недовољно ревносна применa правила, што утиче на стварну заштиту права личности на интернету (нпр. приватност, лични идентитет, заштиту података). Као резултат, иако формално постоји правни оквир који штити кориснике, у пракси компаније могу да наставе са обрадом личних података на начин који је ризичан за права личности, јер надзор није довољно строг или ефикасан. Видети: Irish Council for Civil Liberties (ICCL), Europe’s Enforcement Paralysis: ICCL’s 2021 GDPR Report on DPA Enforcement, стр. 2-3. 45 GDPR, чл. 22. 49 Poblet, M., Search Engines, Online Archives, and the Right to Erasure (‘Right to be Forgotten’), у: Oxford Handbook “Press Freedom and Regulation in a Digital Era”, Oxford University Press, 2022, стр. 255-271. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 124 4.3. Пракса Суда правде Европске уније у погледу заштите права личности на интернету СПЕУ има кључну улогу у тумачењу и развоју стандарда заштите података у оквиру права ЕУ, што је јасно показано у неколико кључних случајева. Пресудом Google Spain, Велико веће Суда правде је установио право појединца да захтева уклањање резултата претраге уколико су подаци нерелевантни, застарели или несразмерни.50 Дакле, ова одлука је институционализовала право на заборав (или право на брисање) и значајно обликовала решења из касније усвојене GDPR. Суд је утврдио да претраживачи као што је Google имају статус руковалаца подацима и да, самим тим, сносе директну одговорност за обраду информација које повезују појединца са резултатима претраге. Тиме је успостављен значајан помак од традиционалног схватања улоге посредника, јер се од приватних компанија очекује да активно балансирају између права на заштиту приватности и интереса јавности да приступи информацијама.51 Критички посматрано, пресуда је допринела јачању индивидуалне аутономије, али је истовремено оставила недовољно прецизиране критеријуме за процену „застарелости“ или „неадекватности“ података, што је довело до широког дискреционог простора за платформе и потенцијалне асиметрије у примени овог права. Осим тога, ограничење ефеката пресуде на територију ЕУ утврдило је границе ефикасности европског права у глобалном информационом екосистему. Пресуде Schrems I и Schrems II имају кључну системску важност у домену међународног преноса података. У предмету Schrems I52 Суд је поништио режим Safe Harbour,53 истичући да амерички надзорни програми не гарантују ниво заштите података који је „суштински еквива51 Пара. 97-99 пресуде. 52 Суд правде ЕУ (Велико веће), Maximilian Schrems против Data Protection Commissioner, предмет C-362/14, пресуда од 6. 10. 2015. год, ECLI:EU:C:2015:650. 53 Споразум између Европске комисије и Министарства трговине САД о принципима безбедне луке (Safe Harbour) за пренос личних података, Official Journal of the European Union, L 215/7, 25. 8. 2000. Safe Harbour режим представљао је административни оквир успостављен између ЕУ и САД ради омогућавања преноса личних података субјеката из ЕУ ка америчким компанијама које су се добровољно обавезале на поштовање одређених стандарда заштите података. Суд правде ЕУ је утврдио да тај режим не обезбеђује адекватан ниво заштите у смислу члана 25 Директиве 95/46/ЕЗ, нарочито услед широких овлашћења америчких обавештајних служби и недостатка ефективних правних лекова за лица из ЕУ. Стога је Safe Harbour проглашен неважећим јер није обезбеђивао суштински еквивалентан степен заштите основних права. 50 Пара. 94 пресуде. С. Ђорђевић Алексовски, С. Марјановић | стр. 107-131 125 лент“ европским стандардима. На тај начин, Суд је поставио високу лествицу за сваку будућу правну конструкцију која би требало да омогући трансатлантске токове података. Међутим, одлука је истовремено генерисала знатну правну несигурност, будући да су компаније остале без поузданог и стабилног механизма за међународни трансфер. Schrems II54 додатно је заоштрио ситуацију, поништавајући Privacy Shield55 и потврђујући да чак ни унапређени режими не могу опстати, уколико америчко обавештајно законодавство допушта диспропорционалне приступе личним подацима. Суд је формално потврдио пуноважност стандардних уговорних клаузула, али је обавезао организације да изводе индивидуализоване процене адекватности заштите и, када је потребно, предузимају „додатне мере“. У пракси, овај захтев уводи сложене техничке и правне обавезе, с резултатима који неретко зависе од субјективних процена правног ризика. Тиме се у праву ЕУ, деловањем СПЕУ, успоставља висок ниво заштите, али истовремено ствара окружење у којем је међународни проток података праћен сталном несигурношћу и потенцијалном неусаглашеношћу правних оквира. Такође, ове пресуде имале су огроман утицај на међународну економију података, уједно наглашавајућиманљивост америчких обавештајних пракси у односу на стандарде ЕУ. У пресуди Planet49 прецизиран је стандард сагласности у контексту дигиталног оглашавања и употребе тзв. колачића, што захтева активну, информисану и добровољну сагласност, чиме је забрањено означавање поља унапред.56 Суд је одбацио могућност унапред означених поља за пристанак и нагласио да корисник мора извршити слободан, активан и недвосмислен чин да би се обрада сматрала законитом. Ова одлука показатељ је значајног јачања концепта информисане аутономије корисника, посебно у светлу све агресивнијих техника праћења на интернету. Ипак, пресуда не решава у потпуности проблем структурираног пристанка у данашњем дигиталном екосистему, у којем корисници често пристају на обраду података из „замора пристанком“, а 56 Суд правде ЕУ, Planet49 GmbH, предмет C-673/17, пресуда од 01. 10 2019. год, ECLI: EU:C:2019:801. 55 Одлука Европске комисије 2016/1250 од 12. 7. 2016. год. о адекватности заштите коју обезбеђује Штит приватности ЕУ - САД (EU - US Privacy Shield), Official Journal of the European Union, L 207/1, 1. 8. 2016. Privacy Shield је био регулаторни оквир који је наследио Safe Harbour и служио као механизам за омогућавање преноса личних података из ЕУ у САД. 54 Суд правде ЕУ (Велико веће), Data Protection Commissioner против Facebook Ireland Ltd и Maximilian Schrems, предмет C-311/18, пресуда од 16. 7. 2020. год, ECLI: EU:C:2020:559. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 126 многи софистицирани облици праћења (нпр. дигитални отисци, енг. fingerprinting) остају изван традиционалног оквира колачића.57 Овај случај тако отвара, али још увек не заокружује, питање свеобухватне заштите од дигиталног надзора. Суд правде је у два предмета против компанија Meta и Facebook ограничио ослањање платформи на „потребе уговора“ као основ обраде за персонализовано оглашавање, додатно јачајући заштиту корисника од комерцијалног профилисања. У првом случају, компанија Meta Platforms,58 суочила се са пресудом Суда правде којом је потврђено да националне конкуренцијске власти (у овом случају Bundeskartellamt), имају овлашћење да испитују злоупотребу доминантне тржишне позиције друштвених мрежа у светлу GDPR-а. Суд је јасно назначио да се обрада података ван Facebook платформе (тзв. „off-Facebook data“), условљена општим условима коришћења, може сматрати злоупотребом и да правни основи које је Meta наводила (попут уговорне нужности) нису у сваком случају прихватљиви. Пресуда представља коперникански обрт јер повезује заштиту података са правом конкуренције. Суд је потврдио да, у оквиру права конкуренције, националне власти могу оценити услове коришћења доминантних платформи у светлу GDPR-а, уколико је начин обраде података повезан са злоупотребом односа на тржишту. Посебно је значајно то што је Суд одбацио могућност да се широко профилисање корисника заснива на „уговорној неопходности“ или „легитимном интересу“, уколико корисник не ужива реалну могућност да користи услугу без обимног праћења. Тиме се јача заштита појединаца, али отвара низ питања о институционалној координацији. Наиме, док се агенције баве тржишним ефектима у домену права конкуренције, њихове интервенције сада директно утичу на тумачење и примену GDPR-а, што може довести до различитих стандарда и потенцијалних сукоба надлежности. Исто тако, инсистирање на истинској „слободи пристанка“ у контексту платформи које поседују квази-монополски статус поставља питање реалне могућности корисника да одбију обраду података без губитка кључних дигиталних функција. У другом случају који је покренут по тужби приватног лица, Максимилијана Шремса, Суд правде је разматрао тумачење начела минимизације података и обраде посебних категорија података, нарочито 58 Суд правде ЕУ (Велико веће), Meta Platforms Inc. против Bundeskartellamt, предмет C-252/21, пресуда од 4. 7. 2023. год, ECLI:EU:C:2023:537. 57 Spindler, G., Privacy-compliant design of Cookie Banners according to European Data Protection Law, JIPITEC, 14 (1), стр. 19-20. С. Ђорђевић Алексовски, С. Марјановић | стр. 107-131 127 података о сексуалној оријентацији, чак и када су ти подаци „јавно манифестовани“ од стране самог корисника.59 Суд правде је потврдио да Мета не може неограничено користити све прикупљене податке за циљање огласа, већ је обавезна да поштује ограничења по трајању и по врсти података. Све поменуте пресуде показују тенденцију СПЕУ да афирмише робустан и нормативно снажан модел заштите приватности на интернету, заснован на идеји да су лични подаци темељно право које мора претећи комерцијалне, а понекад чак и међународне политичке интересе. Критички посматрано, овај модел је амбициозан и правно кохерентан, али у пракси може водити ка фрагментацији, регулаторној неизвесности и претераној одговорности приватних актера, уз истовремену ограничену моћ појединаца да заиста утичу на токове својих података у комплексним дигиталним екосистемима. Упркос томеове пресуде, у целини гледано, успостављају солидан нормативни темељ за европски приступ дигиталним правима, представљајући један од најразвијенијих и најзаштитничкијих режима приватности у свету. 5. Завршне напомене Заштита права личности на интернету у савременом европском контексту представља једно од најдинамичнијих и најсложенијих питања међународног јавног права. Дигитално друштво поставило је пред правну науку и праксу изазов који сеже изван традиционалног оквира суверенитета и државне одговорности, јер субјекти угрожавања личних права данас нису само државе, већ и транснационалне дигиталне корпорације и аутономни технолошки системи. Данас, европски систем заштите права личности на интернету показује изузетну динамичност и нормативну комплексност. Његова снага лежи у испреплетаности традиционалног концепта заштите људских права, виђеног очима Савета Европе, с једне стране, и регулаторно-институционалног приступа ЕУ, с друге стране. Иако оба правна система теже истом циљу - заштити људског достојанства и приватности -засновани су ипак на различитим правним темељима: Савет Европе делује у сфери класичног међународног права, док ЕУ поседује супранационални карактер и сопствени правни поредак који обавезује државе чланице директно. Услед тога, у пракси долази до преклапања надлежности и нормативне конкуренције између два суда и њихових 59 Суд правде ЕУ (Велико веће), Maximilian Schrems против Meta Platforms Ireland Ltd, предмет C-446/21, пресуда од 4. 7. 2024. год, ECLI:EU:C:2024:834. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 128 интерпретативних стандарда. Овај феномен често се описује као „европски плурализам људских права“, чинећи систем у коме се заједнички простор права обликује дијалогом, али и повременим тензијама између различитих правних центара. Створени европски систем почива на двема институционалним осама. Прва је она сторена у оквиру конвенцијске традиције Савета Европе (ЕКЉП, ЕСЉП, као и Конвенцији 108+). Друга, пак, настаје у оквиру права Европске уније кроз доношење наднационалних правних инструмената (Повеља о основним правима ЕУ, GDPR, DSA, DMA, AI Act). Иако се ова два режима разликују по структури, обавезности и институционалном моделу, њихова интеракција ствара вишеслојни систем заштите који се показао отпорним и адаптабилним. Управо ова плуралност извора и интерпретативни дијалог између два европска суда(ЕСЉП и СПЕУ), омогућавају еволутивни развој европског међународног права личности. Закључујемо да овако створен двоструки европски оквир има снажно истакнута обележја плурализма и комплементарности. У таквом окружењу, Европа је успела да изгради најразвијенији и најкохерентнији нормативни систем заштите права личности на интернету, који се у међународном поретку препознаје као модел тзв. „европске дигиталне парадигме људских права“. Ова организација је изградила нормативно најразвијенији систем заштите личних података, уводећи прва концепт самосталног права на заштиту личних података (чл. 8 Повеље ЕУ) и усвајајући стандарде који су, касније. постали глобални узор (пре свега кроз GDPR и праксу СПЕУ). Разматрани правни инструменти и пракса изменили су суштину права личности, премештајући акценат са пасивне заштите приватности на активну контролу појединца над сопственим дигиталним идентитетом. Тиме је нормативни допринос Европе прошао специфичан еволутивни пут, крећући се од приватности до тзв. дигиталног интегритета. Ипак, кључни проблеми, попут неједнаке примене секундарног законодавства, техничких баријера, неравнотеже моћи и комплексности модерних технолошких система, захтевају даљу реформу. Успостављање истински ефикасног система заштите зависи од способности ЕУ да нормативно и институционално одговори на изазове нове дигиталне реалности. То подразумева одговор на следеће три делеме: 1) одржавање кохерентности између два система; 2) прилагођавање брзини технолошких промена, и 3) очување људског достојанства као темељне вредности у дигиталној ери. Европски модел, иако фрагментисан, има потенцијал да прерасте у универзални међународноправни стандард ако настави да развија своје механизме кроз дијалог, инклу- С. Ђорђевић Алексовски, С. Марјановић | стр. 107-131 129 зивност и иновативну интерпретацију људских права. Тиме би Европа задржала своју историјску улогу - не само континента људских права, већ и предводника дигиталне хуманизације права у 21. веку. У будућој изградњи европског правног оквира јављају се озбиљне институционалне тензије, будући да односи између Савета Европе и ЕУ остају један од кључних проблема. У пракси, овакво стање ствари доводи до „паралелне надлежности“, у којој постоји ризик од неуједначеног тумачења основних права у дигиталним случајевима. Међутим, управо тај плурализам судова и норми може представљати снагу европског система, будући да омогућава флексибилност, упоредну контролу и развој стандарда кроз дијалог, а не кроз хијерархију. Европски модел могао би послужити као глобални репер за изградњу универзалног система заштите права личности на интернету. Европски стандарди, нарочито GDPR, постали су de facto међународни стандард за заштиту приватности и личних података. Њихов утицај видљив је у законодавствима држава изван Европе, у другим међународним организацијама и у преговорима о глобалним правилима о дигиталној економији. Овим путем, ЕУ и Савет Европе остварују значајан „нормативни утицај“, пројектујући своје вредности и у дигитални простор међународног права. Ипак, глобална конкуренција између либералног, тржишног и ауторитарног модела дигиталне регулације показује да европски приступ мора остати отворен, адаптиван и универзално заснован на људским правима, а не искључиво регионалан. Посматрано из de lege ferenda визуре, даљи развој тзв. европског међународног права личности лежи у интеграцији постојећих инструмената и стварању свеобухватног оквира који би повезао Конвенцију 108+, GDPR, DSA, AI Act и праксу оба европска суда. Такав оквир, који би се могао назвати Европска конвенција о дигиталним правима, обезбедио би остваривање троструког циља: 1) јединственог система гаранција права у дигиталном простору, 2) јасно дефинисану одговорност алгоритамских система, као и 3) институционалну координацију између Савета Европе и ЕУ. Тиме би Европа ојачала не само сопствену правну архитектуру, већ и понудила модел глобалног управљања дигиталним правима заснован на људском достојанству, транспарентности и одговорности. Европски међународноправни оквир заштите права личности на интернету показује да је могуће спојити технолошки развој и владавину права. Његова снага не лежи у правној перфекцији, већ у способности да се континуирано прилагођава новим изазовима, остајући доследан основном принципу, а то је да дигитални простор мора слу- �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 130 жити човеку, а не обрнуто. У том смислу, европски приступ може послужити као путоказ за глобалну хуманизацију дигиталног света који води ка успостављању међународног права усмереног на заштиту достојанства, приватности и идентитета човека у новом, виртуелномрежном, облику стварности. С. Ђорђевић Алексовски, С. Марјановић | стр. 107-131 131 Sanja Đorđević Aleksovski, LL.D., Assistant Professor, Faculty of Law, University of Niš, Sanja Marjanović, LL.D., Full Professor, Faculty of Law, University of Niš, Republic of Serbia THE EUROPEAN FRAMEWORK FOR THE INTERNATIONAL LEGAL PROTECTION OF PERSONAL RIGHTS ONLINE Summary This paper examines the impact of digital technologies and the ubiquity of the Internet on the boundaries between the private and public spheres, highlighting the protection of personal rights as a central issue in contemporary international law. It focuses on the European international legal framework for the protection of personal rights online, emphasizing the normative and institutional mechanisms of the Council of Europe and the European Union. Particular attention is given to Convention 108 and its modernized version, 108+, as a key instrument for data protection. The study analyses the standards of the European Convention on Human Rights and the case law of the European Court of Human Rights regarding privacy, personal data, and freedom of expression in the online environment. At the EU level, the paper considers the Charter of Fundamental Rights, the GDPR, and new digital legislative acts (ePrivacy, DSA, DMA) in the context of the Court of Justice of the European Union’s jurisprudence. The study concludes that the European legal framework represents the most developed international model for the protection of personal rights, yet it faces challenges such as normative overlap, the technical complexity of the digital environment, and insuf�icient global harmonization of standards. A particular concern is the con�lict between the right to privacy and freedom of expression, which European courts address through a balancing, often casuistic, approach. Despite its complexity, the European system constitutes the most coherent attempt to date to adapt human rights to the digital age. Its further development depends on the synergy between the Council of Europe and the EU, as well as the evolutionary creation of new rights, particularly the right to digital integrity, which is likely to become a cornerstone of international law on the protection of personal rights de lege ferenda. Keywords:protection of personal rights, right to privacy, Internet, Council of Europe, European Union, European Convention on Human Rights, European Court of Human Rights, Convention 108, Convention 108+, GDPR, EU Charter of Fundamental Rights, Court of Justice of the European Union.