ЗНАЧАЈ МЕЂУНАРОДНИХ ДОКУМЕНАТА У ЗАШТИТИ ПРАВА ДЕЦЕ: ДОВОЉНОСТ ИЛИ ОСНОВЕ ЗАШТИТЕ

185 UDK: 341.231.14-053.2 UDK: 342.726-053.2 UDK: 342.7(100)(094) UDK: 341.231.04 DOI: 10.5281/zenodo.17963389 Др Миомира Костић,* Редовни професор, Правни факултет, Универзитет у Нишу, Република Србија ЗНАЧАЈ МЕЂУНАРОДНИХ ДОКУМЕНАТА У ЗАШТИТИ ПРАВА ДЕЦЕ: ДОВОЉНОСТ ИЛИ ОСНОВЕ ЗАШТИТЕ** *** Апстракт: Заштита детета на међународном плану предвиђа се у оквиру заштите општих људских права, али и кроз посебну заштиту права детета. У раду су наведени сви значајни међународни документи, који регулишу питања права детета. То су, најпре, документи УН-а о људским правима, и то општи документи о људским правима, као и посебни уговори о људским правима. Представљени су значај и улога Комитета за права детета. Посебно су издвојени документи регионалних организација. Кључне речи: права детета, злостављано дете, „комерцијално искоришћавање деце“, заштита детета. 1. Увод Социјални положај детета у породици и друштву може да се прати од постанка људске заједнице до данас. Специфичне биопсихолошке особине детета, које се огледају у физичкој инфериорности и егзистенцијалној зависности од старијих чланова породице, утицале су на формирање његовог потчињеног положаја, који се, у патријархалном друштву, по неким особинама није променио ни до данас. Од момента кад се роди дете почиње да развија своју личност у одређеним социјално-културним условима. Пошто је људској врсти потребно да пређе дуг пут до психофизичке, емоционалне и социјалне зрелости, * [email protected], ORCID ID 0000-0002-1802-7733. ** Рад је настао као резултат финансирања од стране Министарства науке, технолошког развоја и иновација, по Уговору евиденциони број 451-03-137/2025-03/200120 од 4.2.2025. године. *** Према Агенди за одрживи развој 2030 (A/RES/71/313), овај документ је повезан са Циљем одрживог развоја бр. 16 Промовисати мирна и инклузивна друштва за одрживи развој, обезбедити приступ правди за све и изградити ефикасне, одговорне и инклузивне институције на свим нивоима. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 186 рођењем детета настају обавезе и одговорност за родитеље и друштвену заједницу да се старају о новом члану. Досадашња историја указује на значајну биолошки и социјално засновану везу између родитеља и деце, којом се образује породица, као специфична друштвенокултурна творевина, која је заједница личности као посебних индивидуа и као чланова породичне заједнице и део одређеног друштвенокултурног система.1 Породица је универзално распрострањена у свим цивилизованим људским друштвима, а судбина жене и детета увек је била везана за судбину породице. Историја породице и положаја детета у њој најлакше се може пратити кроз историјске етапе старог века, средњег века и грађанског друштва.2 Резултати истраживања упућују да су деца у савременим друштвима у великом броју изложена различитим видовима злоупотребе и злостављања који се ретко пријављују. Сви облици криминалне виктимизације детета могу се поделити на: чедоморство и убиство детета, физичко злостављање и занемаривање, емоционално (психолошко) злостављање, сексуално злостављање и економску виктимизацију. У истраживању етиологије криминалние виктимизације детета, најзначајнија виктимогена предиспозиција је узраст жртве, који је повезан са био-психолошким, психолошким и социјалним обележјима, што дете чини изложенијим појединим облицима криминалне виктимизације него што су то одрасле особе. Ризику виктимизације нису подједнако изложена сва деца, већ само она код којих се стекао већи број предиспозиција (тзв. „посебна деца“). Осим личних виктимогених предиспозиција, ту спадају и социјална обележја, однос детета са могућим извршиоцем криминалног понашања према њему, као и понашање детета уопште. 2. Међународноправна заштита деце у оквиру ОУН-а 2.1. Документи УН-а о људским правима Основно право сваког детета је право на заштиту од свих облика насиља, злостављања, злоупотреба или занемаривања, којима се угрожава или нарушава његов физички или психички интегритет.3 Заштита детета на међународном плану предвиђа се у оквиру заштите општих људских права, али и кроз посебну заштиту права детета. 2 М. Младеновић. Увод у социологију породице, Савремена администрација, Београд, 1973. стр. 93. 3 Б. Јанковић, З. Радивојевић, Међународно јавно право, ПУНТА, Ниш, 2011, стр. 241. 1 Видети: М. Јањић-Комар. Право детета на живот и здравље, (докторска дисертација), Београд, 1981. стр. 5; М. Костић, Личност малолетног делинквента - криминолошка обележја, Теме. - Ниш : Универзитет, 2011. - Бр. 2 (2011), стр. 475-479. М. Костић | стр. 185-202 187 Општа правна правила међународног права о правима човека садржана су у Повељи УН из 1954. године, која прописује да је један од циљева ОУН „подржавање и развијање поштовања према људским правима и према основним слободама за све без обзира на расу, пол, језик или веру“ (чл. 1).4 У ОУН донето је скоро 100 докумената о људским правима, кроз форме декларација појединих органа или кроз међународне уговоре. Документи УН-а о људским правима могу се поделити на опште и посебне документе. Општи или генерални документи о људским правима регулишу широк круг права, док посебни (специјални) документи регулишу само неке категорије људских права.5 2.2 Општи документи о људским правима Најзначајнији општи документи о људским правима су: Општа декларација о људским правима, Пакт о грађанским и политичким правима и два опциона протокола уз њега и Пакт о економским, социјалним и културним правима. Ови се документи у литератури означавају и као Међународна повеља о људским правима.6 Општа декларација о људским правима предвиђа да се сва људска бића рађају слободна и једнака у достојанству и правима, да су обдарена разумом и свешћу и треба једни према другима да поступају у духу братства. Свако људско биће има право на живот, слободу и безбедност личности. Породица се сматра природном и основном ћелијом друштвене заједнице и има право на заштиту друштва и државе. Брачна и ванбрачна деца су изједначена у погледу пружања социјалне заштите. Кроз образовање, деца треба да се науче разумевању, трпељивости и пријатељству међу народима, расним и верским групацијама. Значај ових одредаба Опште декларације је у њиховом правном карактеру и обавези држава потписница да их унесу у своје законске прописе.7 5 Н. Раичевић, “Заштита људских права у оквиру Организације уједињених нација”, у: Људска права – упутство за употребу (приредио Ненад Поповић), ОГИ, Ниш, 2004. стр. 95-96. 6 Ibid. 7 Општа декларација о људским правима, усвојена и прокламована резолуцијом Ген. ск. УН-а 217 (III) од 10. децембра 1948. Цитат преузет из превода Права човека, op.cit, стр. 40. 4 Повеља УН, усвојена 26. јуна 1945, а ступила на снагу 24. октобра 1945. Цитат преузет из превода Права човека, (уредник Васиљевић,В), Прометеј, Београд 1991, стр. 40. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 188 Генерална скупштина УН усвојила је 1966. Међународни пакт о грађанским и политичким правима и Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима. Међународни пакт о грађанским и политичким правима предвиђа посебну заштиту деце. Предвиђа се право сваког детета да стекне држављанство (чл. 24). Свако дете, без икаквог разликовања заснованог на раси, боји, полу, језику, вероисповести, националности или друштвеном пореклу, имовини или рођењу има право на мере заштите од стране породице, друштва и државе које захтева његов положај малолетника.8 У Међународном пакту о економским, социјалним и културним правима предвиђена је најшира могућа заштита за породицу, посебно у време њеног заснивања и док је одговорна за издржавање и одгајање деце о којој се стара. Државе уговорнице признају право сваког детета на живот и здравље без икакве дискриминације по пореклу и предвиђају заштиту од било каквог привредног или друштвеног искоришћавања. Деца могу бити израбљивана запошљавањем на радовима који штете њиховом моралу и здрављу, доводе у опасност живот детета или спречавају дететов нормалан развој. Државе су се такође обавезале да одреде доњу границу старости испод које ће запошљавање деце бити кажњиво по закону.9 2.3. Посебни уговори о људским правима У литератури из области међународног јавног права, као важни документи којима се регулишу поједини аспекти људских права, наводе се: Конвенција о укидању свих облика расне дискримианције; Конвенција о укидању свих облика дискримианције жена; Конвенција против мучења и других свирепих, нечовечних или понижавајућих казни или поступака; Конвенција о правима детета, као и додатни протоколи који су донети уз неке од ових конвенција,10 као и други посебни уговори значајни за заштиту деце. У односу на одређену тему семинарског рада, биће приказани само неки од најзначајнијих докумената, као посебних уговора о људским правима, којима се непосредно или посредно предметно одређују и штите само права детета или и права детета, у склопу заштите осталих посебних људских права. 9 Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима, усвојена резолуцијом Ген. ск.УН 2200А (XXI) од 16. децембра 1966. Цитат превода преузет из Права човека, op.cit., стр. 41. 10 Н. Раичевић, op. cit., стр. 103. 8 Међународни пакт о грађанским и политичким правима, усвојен резолуцијом Ген. ск. УН-а 2200 А (XXI) од 16. децембра 1966. Цитат преузет из превода Права човека, op.cit, стр. 58. М. Костић | стр. 185-202 189 Право на равноправност и ослобађање од било ког вида дискриминације детета прописано је у неколико међународноправних аката. Допунска конвенција о укидању ропства, трговине робљем и институција и праксе сличне ропству из 1956. забрањује било које уступање детета од стране једног или оба његова родитеља или од његовог тутора, неком другом лицу у циљу експлоатисања детета.11 Конвенција о борби против дискриминације у области просвете из 1960. одређује под изразом „дискриминација“ свако прављење разлике, искључивање, ограничавање или повлашћивање, које је засновано на раси, боји коже, полу, језику, политичком или другом убеђењу, националном или друштвеном пореклу, економском положају или рођењу. Државе чланице биле би обавезне да уведу обавезно и бесплатно основно школовање, с тим да родитељи имају могућност да слободно одлучују да ли ће деца похађати државне или друге школе које испуњавају минимум услова прописаних или одобрених од стране надлежних власти, као и о избору верског и моралног образовања за своју децу.12 Међународна конвенција о укидању свих облика расне дискриминације из 1965. предвиђа обавезу држава чланица да забране и укину расну дискриминацију у свим њеним облицима и да гарантују право свакоме на једнакост пред законом без обзира на расу, боју коже, национално или етничко порекло. Ово се, између осталог, нарочито односи на право на здравље, лекарску помоћ и социјално осигу-рање као и право на образовање и стручно оспособљавање.13 Декларација УН о укидању дискриминације према женама из 1967. прописује да родитељи имају иста права и дужности у односу на своју децу и да ће интерес деце увек бити изнад свега. Овом Декларацијом забрањује се закључење брака између деце и заручење младих девојака пре зрелости, с тим што су државе обавезне да утврде најнижу старост за ступање у брак.14 Конвенција о елиминисању свих облика дискриминације жена из 1979. предвиђа да породично васпитање обухвата и правилно схватање материнства као друштвене функције и признање заједничке одговорности мушкараца и жена у поди12 Конвенција о борби против дискриминације у области просвете, превод преузет из Архива за правне и друштвене науке, бр. 4/1968, стр. 601. 13 Међ. конвенција о укидању свих облика расне дискриминације, усвојена рез. Ген. ск. УН-а 2106 А (XX) од 21. децембра 1965. Цитат преузет из превода Права човека, op. cit., стр. 89. 14 Декларација УН о укидању дискриминације према женама,превод преузет из Архива за правне и друштвене науке, бр. 4/1968, стр. 709. 11 Допунска конвенција о укидању ропства, трговине робљем и институција и праксе сличне ропству, усвојена на Конференцији пуномоћника сазваној Рез. Економског и социјалног савета 608 (XXI) од 30. априла 1956. Цитат преузет из превода Права човека, op. cit., стр. 77. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 190 зању потомства. У Конвенцији се истиче да у свим случајевима интерес детета буде руководећи принцип у поступању.15 Значајан међународни документ којим се штити личност човека од најраније младости је Декларација о правима детета из 1959. Декларација предвиђа заштиту све деце, без икакве разлике или дискриминације засноване на раси, боји коже, полу, језику, вероисповести, политичком или другом мишљењу, националном или социјалном пореклу, имовини или рођењу. Државе су обавезне да омогуће посебне олакшице да би се деца развијала здраво на физичком, менталном, моралном, духовном и друштвеном плану у условима слободе и достојанства. Исто тако, државни органи и институције увек треба да се придржавају примене принципа „највећег интереса детета“. Посебна друштвена заштита обезбеђује се физички, ментално или социјално запуштеној деци, као и деци која су без породице или немају довољно средстава за издржавање (на пример, плаћање посебних додатака за децу из великих породица). Школовање деце треба да буде бесплатно и обавезно бар у основном ступњу, а опште образовање које деца добијају, треба да унапреди њихову општу културу, развије способности, лично расуђивање, осећање морала и друштвене одговорности. Такође, прописује се да дете треба да има право на игру и разоноду који треба да буду усмерени истим циљевима као и образовање. Као вид друштвене заштите деце уводи се ограничење запошљавања малолетника кроз постављање најниже старосне границе за запошљавање и забрану рада на пословима штетним по здравље, образовање, физички, ментални и морални развој детета. Декларација налаже заштиту детета од свих облика занемаривања, окрутности и експлоатације и забрањује сваку могућност да дете буде предмет трговине у било ком облику.16 Декларација, за разлику од сличних докумената, не предвиђа никаква ограничења права. То указује на разлику у третману права и слободе одраслих и деце. Права деце се не могу ограничити нити се може укинути било које право детета. Тиме је спречена политизација права деце из које произилази потреба да се нека права посебно гарантују чак и у изузетним околностима.17 16 Декларација о правима детета, усвојена и прокламована резолуцијом Ген. ск. УН-а 1386 (XIV) од 20. новембра 1959. Цитат преузет из превода Права човека, op.cit, стр. 71-73. 17 Јањић-Комар, М., Право детета на живот и здравље, док. дис., Београд 1981., стр. 46. 15 Конвенција о елиминисању свих облика дискриминације жена, усвојена 18. децембра 1979, објављена у Сл. листу СФРЈ – Међ. уговори, бр. 11, од 9. октобра 1981. Цитат преузет из превода Права човека, op. cit., стр. 108. и 112. М. Костић | стр. 185-202 191 Најновији документ међународне заједнице о заштити права детета је Конвенција УН о правима детета из 1990,18 чији је потписник и наша земља. Према Конвенцији дете је људско биће све до навршене осамнаесте године живота осим ако се пунолетство не стиче раније. Државе чланице Конвенције обавезале су се да ће поштовати и обезбедити права која су садржана у њој, сваком детету под њиховом јурисдикцијом, без икакве дискриминације. То пре свега, значи да државе чланице признају да свако дете самим рођењем има право на живот и да од тог тренутка оно стиче право на име, право на старање, право на држављанство и право да зна ко су му родитељи. Детету се признаје и право на слободу изражавања, слободу мишљења, савести и вероисповести. Дете нико не може одвојити од родитеља против њихове воље, осим у случајевима злостављања и занемаривања детета, као и код раставе родитеља, када се мора донети одлука о месту становања детета. Конвенција предвиђа заштиту детета од одређених облика виктимизације. Тако, разликујуе сексуално израбљивање и злоупотребу детета од навођења или присиљавања детета да учествује у незаконитим сексуалним активностима, коришћења деце у проституцији и у порнографским представама и часописима. Затим, државе-чланице Конвенције обавезале су се да спречавају нелегалну трговину децом, као и да заштите децу од економске експлоатације и од обављања послова који могу бити штетни по здравље деце или омести њихов развој. Посебно је истакнута потреба да се деца заштите од употребе опојних дрога и психотропских супстанци. Но, без обзира на облик виктимизације који је дете претрпело, неопходно је пружити помоћ детету-жртви, како би се оно психички и физички опоравило у некој другој средини, у којој се подстиче здравље, самопоштовање и достојанство детета. Сва деца имају право на највиши ниво здравствене и медицинске заштите. Међутим, за разлику од духовно и телесно здравог детета, ментално заосталом или физички инвалидном детету, треба обезбедити посебну негу и услове у којима хендикепирано дете може остварити достојанство и бити оспособљено за самосталан живот у заједници. Исто тако, Конвенција свој деци, без разлике, признаје право на образовање, с тим што основно образовање треба да буде обавезно и бесплатно. У односу на прошла времена, међународном заштитом права детета учињен је крупан корак напред за несметан и правилан развој деце, као најмање заштићених бића међу свим живим бићима. 18 Конвенција УН о правима детета, „Сл. лист СФРЈ – Међ. уговори“, бр. 15. из 1990. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 192 У циљу додатне, појачане заштите дечијих права, уз Конвенцију су, 2000. године, усвојена два протокола: Факултативни протокол о учешћу деце у оружаним сукобима и Факултативни протокол о продаји деце, дечјој проституцији и дечјој порнографији. Оба протокола су ступила на снагу 2002. године. Факултативни протокол о продаји деце, дечјој проституцији и дечјој порнографији, уз Конвенцију о правима детета, наша земља је потврдила Законом из 2002. године.19 У Протоколу су јасно дефинисани извесни појмови. Тако, у чл. 2 пише да продаја деце подразумева било коју радњу или трансакцију којим било које лице или група лица пребацује неко дете неком другом за новчану или било коју другу накнаду. Дечја проституција подразумева коришћење деце у сексуалним активностима за новчану или било коју дугу накнаду. Дечја порнографија подразумева било какво представљање, било којим средством, детета у стварним или симулираним експлицитним сексуалним активностима или било какво представљање сексуалних делова тела (примарних и сексуалних органа детета), првенствено у сексуалне сврхе. Ради што ефикасније примене Закона Државе уговорнице ће усвојити или јачати, спроводити и ширити обавештеност о законима, управним мерама, социјалној политици и програмима, како би спречиле дела поменута у овом Протоколу. Посебна пажња поклањаће се заштити деце која су посебно рањива у односу на таква дела (чл. 9). Државе уговорнице ће јачати свест јавности у целини, укључујући и децу, кроз обавештавање помоћу свих одговарајућих средстава, образовање и обуку, о превентивним мерама и штетним последицама дела поменутих у овом Протоколу. При испуњавању својих обавеза из овог члана, државе уговорнице ће охрабривати учешће заједнице и посебно деце и деце жртава, у таквом обавештавању и образовању и обуци, укључујући на међународном нивоу. Према чл. 11 Протокола, ништа из овог Протокола неће утицати на било које одредбе које су погодније за остваривање права детета а које могу бити садржане у: праву државе уговорнице и у међународном праву које обавезују ту државу. Посебне обавезе су предвиђене задржаву потписницу у односу на комитет за права детета. Свака држава уговорница ће, у року од две године од ступања на снагу овог Протокола за ту државу уговорницу, поднети извештај Комитету за права детета, обезбеђујући свеобухватне информације о мерама које је предузела на спровођењу одре19 Закон о потврђивању Факултативног протокола о продаји деце, дечјој проституцији и дечјој порнографији, уз Конвеницју о правима детета, „Сл. лист СРЈ – Међ. уговори“, бр. 7/2002 М. Костић | стр. 185-202 193 даба Протокола. Комитет за права детета може да тражи од држава уговорница додатне информације од значаја за спровођење овог Протокола (чл. 12). Закон о потврђивању Факултативног протокола о учешћу деце у оружаним сукобима донет је, такође, у нашој земљи 2002. године.20 Као мотиве за доношење овог Протокола државе уговорнице су навеле: узнемиреност због штетног и широко распрострањеног сукоба на децу и дугорочних последица које такав сукоб има на трајан мир, безбедност и развој; осуду услед одабирања деце за циљеве у ситуацијама оружаног сукоба и директне нападе на објекте који су заштићени међународним правом, укључујући места где обично борави знатан број деце, као што су школе и болнице. Такође, наводи се значај усвајања Римског статута Међународног кривичног суда, у коме је посебно квалификовање регрутације или мобилизације деце, која су млађа од 15 година или коришћење деце за активно учешће у непријатељствима у међународним и немеђународним оружаним сукобима као ратног злочина. На двадесет шестој међународној конференцији Црвеног крста и Црвеног полумесеца у децембру 1995. између осталог препоручено је да стране у сукобу предузимају све могуће кораке како би се обезбедило да деца млађа од 18 година не учествују у непријатељствима. Посебно се истиче значај једногласног усвајања, у јуну 1999, Конвенције бр. 182 Међународне организације рада о забрани и хитним акцијама за укидање најгорих облика дечјег рада, којом се, између осталог, забрањује присилна или обавезна регрутација деце ради њиховог искоришћавања у оружаном сукобу. Овим Протоколом, државе уговорнице се обавезују да ће предузети све могуће мере како би се обезбедило да припадници њихових оружаних снага који још нису навршили 18 година не узимају директно учешће у непријатељствима (чл. 1). Државе уговорнице ће обезбедити да лица која још нису навршила 18 година не подлежу обавезној регрутацији у своје оружане снаге (чл. 2). Државе уговорнице ће подићи минималну старосну границу за добровољну регрутацију лица у своје државне оружане снаге у односу на ону постављену у члану 38 став 3 Конвенције о правима детета, имајући у виду принципе садржане у том члану и признајући да, у складу са Конвенцијом, лица млађа од 18 година имају право на посебну заштиту (чл. 3). У случајевима када државе уговорнице дозволе добровољну регрутацију у своје државне оружане снаге лицима млађим од 18 година, гарантоваће да ће као минимум обезбедити да: 20 Закон о потврђивању Факултативног протокола о учешћу деце у оружаним сукобима уз Конвенцију о правима детета, „Сл. лист СРЈ – Међ. уговори“, бр. 7/2002 �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 200 Допунска конвенција о укидању ропства, трговине робљем и институција и праксе сличне ропству, усвојена на Конференцији пуномоћника сазваној Рез. Економског и социјалног савета 608 (XXI) од 30. априла 1956. У: Права човека, (уредник Васиљевић,В), Прометеј, Београд 1991. Конвенција о борби против дискриминације у области просвете, у: Архив за правне и друштвене науке бр. 4/1968 Конвенција о елиминисању свих облика дискриминације жена, усвојена 18. децембра 1979, објављена у СЛ. лситу СФРЈ – Међ. уговори, бр. 11, од 9. октобра 1981. У: Права човека, (уредник Васиљевић,В), Прометеј, Београд 1991. Конвенција УН о правима детета, „Сл. лист СФРЈ – Међ. уговори“, бр. 15. из 1990. Конвенција о правима детета, УНИЦЕФ, Београд, http:// prezentacije.mup.gov.rs/Deca/dl/Konvencija_o_pravima_deteta_sa_ fakultativnim_protokolima_lat.pdf, приступ 17.4.2012 Међународни пакт о грађанским и политичким правима, усвојен резолуцијом Ген. ск. УН-а 2200 А (XXI) од 16. децембра 1966. У: Права човека, (уредник Васиљевић,В), Прометеј, Београд 1991. Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима, усвојена резолуцијом Ген. ск.УН 2200А (XXI) од 16. децембра 1966. У: Права човека, (уредник Васиљевић,В), Прометеј, Београд 1991. Монтреалска декларација Скупштине за права човека. у: Архив за правне и друштвене науке бр. 4/1968 Међ. конвенција о укидању свих облика расне дискриминације, усвојена рез. Ген. ск. УН-а 2106 А (XX) од 21. децембра 1965. У: Права човека, (уредник Васиљевић,В), Прометеј, Београд 1991. Општа декларација о људским правима, усвојена и прокламована резолуцијом Ген. ск. УН-а 217 (III) од 10. децембра 1948. У: Права човека, (уредник Васиљевић,В), Прометеј, Београд 1991. Повеља УН, у: Права човека, (уредник Васиљевић,В), Прометеј, Београд 1991. Техеранска прокламација. у: Архив за правне и друштвене науке бр. 4/1968 Закон о потврђивању Факултативног протокола о продаји деце, дечјој проституцији и дечјој порнографији, уз Конвеницју о правима детета, „Сл. лист СРЈ – Међ. уговори“, бр. 7/2002 М. Костић | стр. 185-202 201 Закон о потврђивању Факултативног протокола о учешћу деце у оружаним сукобима уз Конвенцију о правима детета, „Сл. лист СРЈ – Међ. уговори“, бр. 7/2002 Кривични законик, "Сл. гласник РС", бр. 85/2005, 88/2005 - испр., 107/2005 - испр., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016, 35/2019 и 94/2024 �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 202 Prof. Miomira Kostić, LL.D. Full Professor, Faculty of Law, University of Niš, Republic of Serbia THE IMPORTANCE OF INTERNATIONAL DOCUMENTS IN THE PROTECTION OF CHILDREN'S RIGHTS: SUFFICIENT PROTECTION OR GROUNDS FOR PROTECTION Summary At the international level, child protection is envisaged within the framework of general human rights protection, which provides for a special protection of children’s rights. In this paper, the author explores all relevant international documents regulating various issues concerning the rights of the child. In that context, the author first focuses on the UN human rights documents which are relevant for child protection., including both general documents on human rights (the UN Declaration on Human Right, the Covenant on Civil and Political Rights and its two optional protocols, the Covenant on Economic, Social and Cultural Rights) and special conventions on human rights( the Convention on the Elimination of all forms of Racial Discrimination, the Convention on the Elimination of all forms of Discrimination against Women, the Convention against Torture and other forms of Cruel, Inhuman and Degrading Treatment and Punishment, the Convention on the Rights of the Child, and other international documents). Further on, the author elaborates on the significant role of the UN Committee for the Rights of the Child and provides an overview of the regional documents containing provisions on child protection. Keywords: rights of the child, abused child, commercial exploitation of children, child protection.