НАЦИОНАЛНИ ПРОГРАМ У УСТАВОБРАНИТЕЉСКОЈ СРБИЈИ

29 UDK: 323(497.11)“18“ UDK: 32:929 Garašanin I. UDK: 94(497.11) “18“ DOI: 10.5281/zenodo.17996137 Др Небојша Ранђеловић,* Редовни професор, Правни факултет Универзитета у Нишу, Република Србија НАЦИОНАЛНИ ПРОГРАМ У УСТАВОБРАНИТЕЉСКОЈ СРБИЈИ** Апстракт: Уставобранитељска Србија са свим одликама (крупним корацима у стварању државе, али и аномалијама) у скоро две деценије трајања, уз државни апарат, створила је и национални програм око кога се воде полемике и данас. Циљ овог рада је да деловање Уставобранитеља, првенствено Илије Гарашанина, већ тада знаменитог државника, прикаже у светлу оновремених околности и настанка националног програма, који је превазилазио границе и потребе тадашње Кнежевине Србије. У овом светлу направљен је осврт на деловање Фрање Заха, али и Адама Чарторијског, који је најчешће стајао иза пансловенске емиграције и посленика пансловенства. Рад није чланак о „Начертанију“, већ слика околности у којима је национални програм настајао, и актера актуелних догађаја. Кључне речи: Кнежевинa Србијa, Уставобранитељи, национални програм, Гарашанин, Фрањо Зах. На помен Уставобранитеља обично се помисли на кратку слику, који неки називају и дефиницијом Слободана Јовановића, који каже: „Уставобранитељима се зове она политичка странка која је извојевала Устав од 1838; оборила кнеза Милоша 1839, а кнеза Михаила 1842; * [email protected], ORCID ID 0000-0002-8375-4937. ** Рад је резултат истраживања на пројекту „Одговорност у правном и друштвеном контексту”, који финансира Правни факултет Универзитета у Нишу, у периоду 2021–2025. година. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 30 увела исте године на престо Александра Карађорђевића, и под његовим именом владала Србијом све до 1858, кад је успостављена династија Обреновића.“1 Уз државно устројство и спољне одосе и са окружењем какво је имала, уставобранитељска Србија начинила је и још неке кораке који су нужни за стварање озбиљне државе и потребни као клица потоње пуне самосталности. Један од таквих корака било је и далеко веће обраћање пажње организацији војске но што се чинило у претходним временима. Милошева стајаћа војска више је личила на личну гарду са првенственом обавезом да штити кнеза и поредак у земљи. Уставобранитељи су пожурили да распусте Милошеву стајаћу војску. Према Војном закону из 1839. године Гарнизоно воинство требало је да има 4 батаљона од по 243 човека, једну самосталну чету исте јачине, једну полубатерију и музику. Гарнизонска војска била је под Главним штабом гарнизона који је био у саставу Министарства унутрашњих дела. Главни задатак Гарнизонске војске био је чување границе. То је, уствари, била милиција на нешто вишем организационом степену од народне војске. Убрзо су уставобранитељи увидели да им је потребна јача стајаћа војска па је 1845. издато Ново устроеније гарнизоног воинства по којем се гарнизоно воинство сатојало од 2 батаљона пешадије, једне артиљеријске батерије и једног ескадрона коњице, и са персоналом војног штаба и музиком бројало око 2500 људи. По новом правилу о регрутовању, узимани су у војску људи од 18 до 30 година, уколико се нису одали наукама, вештинама и уредној трговини. Рок служења био је 4 године, али је половина редовног састава била стално код куће на тромесечној смени. Једном годишње, од 16. августа до 16. септембра, сва се војска скупљала ради вежбе. Године 1848, под несумњивим утицајем револуционарних догађања у Европи, основана је Тополивница у Београду, која је касније, заједно са Арсеналом, образовала у Крагујевцу Фабрику за војну спрему. Такође је 1850. године основана Артиљеријска школа, што је, уз многе друге новине, имало за циљ да структуру српске војске приближи западним критеријумима.2 Иако је овако реформисана и уређена војска још увек била ослоњена на старешине из народа, у којој су школовани официри још увек били изузетак (као нпр. Блазнавац са недовршеним војним студијама у Француској) те је, као таква, имала низ мањкавости, представљала је солидну основу за стварање озбиљних оружаних снага које треба да на унутрашњем пољу значе сигурност, а на спољашњем претњу. 2 Војна енциклопедија, том 9, Београд 1972, 51. 1 С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада, Београд 1990, 25. Н. Ранђеловић | стр. 29-40 31 Међу корацима, о којима је било речи, значајно место заузело је и стварање целовитог националног програма Србије, што је означило нову фазу у националном конституисању Срба. Оно што је зачето међу Србима пречанима, на тлу Хабзбуршке монархије, могло је да добије целовит изражај са друге стране Саве и Дунава чињеницом да у основи свега стоји држава. Тек кад је Србија добила скоро сва одличја државе стекли су се услови за стварање оваквог целовитог програма. У Србији се догађало оно што ће Европа препознати тек коју деценију касније. Чини се да су почетни кораци и потоњи правац програма националног конституисања Срба имали далеко шире поље деловања и далеко веће циљеве од онога што су представљале тренутне могућности Србије, која је и сама пред собом имала птрновит пут изградње државности и самосталности. Околности су, међутим, казивале да ширина захтева, које ће пред Србију поставити национални програм, више представља нужност но скуп преамбицозних и неостваривих жеља. Национални програм, чије ће зачетке изнедрити почеци уставобранитељског режима, није представљао след идеје повезивања свих српских земаља једним устанком, која је имала неславан крај у Првом устанку 1809. године приликом неуспелог покушаја повезивања Карађорђевих устаника са Црном Гором у сјеничком крају. Није следио ни уске оквире Милошеве политике изградње и очувања самосталности шумадијског језгра српског народа. Национални програм широких размера нису могли да створе уставобранитељски прваци чије су године и политички погледи указивали на дубоко наслеђе предуставобранитељских времена. За њих је домен србијанских политичких деловања био троугао Турске, Русије и Аустрије чији се цернтар чврсто налази у Шумадији, а чији су оквир биле границе хатишерифске Србије. Оно што је требало да буде спољашња политика Србије било је углавном прагматично туркофилство уз нужност туторства неке велике силе. Шумадијска егоцентричност Томе Вучића, уз изражено туркофилство, вукла је ка Русији и ка туторству руског цара. Његова убеђења делила су и браћа Симић. На другој страни, склањању под скуте Аустрије тежио је Аврам Петронијевић и у томе најчешће имао подршку кнеза Александра.3 Србији се, међутим , отворио и трећи пут чији је творац и носилац био Илија Гарашанин. Његове идеје биле су у супротности са безусловним прихватањем туторства великих сила, што ће временом израсти у ватрено заговорништво ослањања Србије на саму себе. Овакво опредељење Илије Гарашанина исходиште је нашло у његовом “Начертанију”, насталом 1844. године, које је представљало 3 Д. Мекензи, Илија Гарашанаин државник и дипломата, Београд 1987, 62. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 32 први целовит програм спољашње и унутрашње политике Србије, али и програм националног конституисања Срба. Сам настанак “Начертанија”, уз чврсто опредељење Гарашанина, одређен је и сплетом многих познатих и непознатих околности. Но, са сигурношћу се може рећи да је стварање оваквог националног програма добрим делом условило и одредило деловање пољске емиграције и њене тајне дипломатије, на чијем се челу налазио кнез Адам Чарторијски. Њихов уплив и утицај на српска питања, како је већ поменуто, био је запажен у време кризе 1842. и 43. године, а разлози за њихово интересовање и интензиван рад у Србији и око Србије били су многобројни. Кнез Адам Чарторијски почетком XIX века био је министар спољних послова царске Русије и са тог положаја видео је ослобођење Словена као процес који се једино може одвијати под патронатом Русије. Но, почетак тридесетих година XIX века донео је неуспешан покушај револуције и васкрса пољске државе. После узалудног покушаја да од Русије извојује слободу за Пољску, Чарторијски је, са стотинама својих сународника, емигрирао у Француску и у Паризу, у хотелу “Ламбер”, основао пољски политички и културни центар, који је незванично био седиште пољске дипломатије. Новонастало стање определило је став пољске емиграције према Русији, а њихов став је определио деловање њихове тајне дипломатије. Блискоисточна криза 1839-40. године, у коју је Русија увелико била умешана усредсредила је пажњу организације кнеза Чарторијског на Балкан и као средиште и полазну тачку њиховог деловања одредила Србију. Циљ присталица Адама Чарторијског, чији је утицај у дипломатским круговиома Европе био значајан, био је стварање бране ширењу руске апсолутне доминације над словенством и спречавање да Русија добије лавовски део приликом деобе турског наслеђа. Радња пољске тајне дипломатије била је усмерена и против Аустрије. По пољском питању став Аустрије је био искључиво завојевачки, а по питању руског продора на југ и касније поделе плена неминовно је било и учешће Аустрије. Овако постављене циљеве, по мишљењу присталица кнеза Чарторијског, могао је да оствари само широк појас јужнословенских државних творевина, или једна заједничка држава која ће наследити Турску на њеним европским територијама. Аустријски Јужни Словени, међусобно разједињени, унутар монархије су имали скучен простор деловања на пољу националног еманциповања, те упркос својој бројности нису могли да одговоре циљу какав је Јужним Словенима, својом радњом, наменила пољска емиграција. Од јужнословенских земаља, иако под турским суверенитетом, Србија и Црна Гора, степеном самоуправе који су поседовале, имале су могућности, додуше врло крхке и Н. Ранђеловић | стр. 29-40 33 скучене, да одговоре овако високо постављеним циљевима. Околности су казивале да избор мора пасти на Србију. Теократска Црна Гора, иако је имала неку врсту државне администрације и висок степен самосталности, објективно није могла да понесе барјак националног ослобођења онако како је то замишљала пољска тајна дипломатија. Географски положај, природна богатства и могућности државног и привредног развоја предност су дале Србији у односу на малу, неплодну, осиромашену и периферну Црну Гору.4 У том смислу била је помоћ пољске тајне дипломатије пружена уставобранитељима око признавања новог режима и кнеза Александра Карађорђевића, у том правцу се одвијала делатност пољског центра за агитацију у Цариграду који је водио Михаил Чајковски, тако је радио и агент кнеза Чарторијског у Србији Лудвиг Звјерковски. Нарочито се овај утицај осетио када је у Србији Звјерковског заменио чешки емигрант Фрањо Зах, који је својим дугогодишњим присуством имао важан утицај на развој српске државности.5 Сам Адам Чарторијски је упозоравао какве опасности Србији прете од Русије и Аустрије, те какав став Србија мора да заузме према Турској. Јануара 1843. године он је написао меморандум “Савет како да се понаша Србија”. Основни захтев упућен Србији у меморандуму гласио је: помирити и ујединити Јужне Словене и припремити дугорочни план за њихову будућност. Уз овај основни и дугорочни циљ меморандум је садржао и оперативне савете које у својим спољашњим односим Србија треба да примени одмах. Да би се онемугићио одлучујући руски утицај, саветовао је Чарторијски, Србија мора да ојача свој унутрашњи режим. Како се рачунало са слабошћу Турске, саветовано је умерено туркофилство, тако што ће се унутрашњи режим ојачати добрим односима са сизереном и статусом који ће бити под заштитом сизерена. Све што треба да добије од Порте Србија треба да изнуди сама, без посредовања Русије, или које друге силе, како би, након распада Отоманске империје, могла да заузме водеће место у европском делу Турске и да себи омогући самосталан развој. Кораци ка оваквом исходишту треба да буду: узимање градова од Турака и сељење њихових гарнизона из Србије, постепено јачање и ширење, припрема уједињења са Црном Гором и излазак на море. У остваривању ових политичких и геостратешких циљева нужан је опрезан однос према Русији како се не би беспотребно изазивала њена љутњна. Њено покровитељство 5 Опширније: Д. Страњаковић, Како је постало Гарашаниново “Начертаније”, Споменик САНУ, XCI, 63-115. 4 Исто, стр. 63. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 34 Србија треба да тражи и користи, али искључиво у случају сукоба са Портом. Према Аустрији треба увек имати резерве и односити се неповерљиво јер је балканска политика Аустрије у супротности са словенским интересима, а стратешки циљ анексија дела Турске настањеног српским живљем. Уз то Србија треба да пробуди и усталаса братска и патриотска осећања код аустријских и турских словена, а за спречавање руског и аустријског уплива у остварење национолних циљева треба да тражи помоћ од Француске и Енглеске.6 “Савет” кнеза Чарторијског представљао је солидну основу за оно што ће, као експонент његове политике, предузети Фрањо Зах, што понесен својом иницијативом, што на захтев Илије Гарашанина. Као плод идеја са којима је дошао у Београд и онога што је од њега очекивао Адам Чарторијски, а у складу са оним што су сви заједно очекивали од Србије, настао је чувени Захов “План”. У њему се, полазећи од положаја Србије, то јест “што је она сад? у каквом се положнију наоди? и какви њу народи окружавају?” – утврђују правци “славенске политке Србије” и разматрања “о средствима коима би се сједињење свију Јужни Славена издејствовати могло”. Идеја Заховог “Плана” могла би се сажети у неколико начела, која су касније, углавном, нашла исходиште у Гарашаниновом “Начертанију”. Та начела казују о уједињењу Јужних Словена у уставну монархију под династијом Карађорђевића и кретању ка том циљу пошто европска Турска постепено еволуира у словенску државу. Њима се предвиђа улога Србије као језгра и дипломатског преставника Јужних Словена, припајање Босне и Херцеговине Србији и сарадња Срба и Хрвата ради постизања православно-католичког споразума након чега би се радило на придобијању муслимана. Предвиђа се и независна национална плитика без ослонца на Аустрију или Русију, а у случају потребе препоручује се евентуални савез са Француском и Енглеском.7 Свој “План” Фрањо Зах је крајем априла 1844. године поднео Михаилу Чајковском, а месец дана касније Илији Гарашанину. Наравно, није случајност што је “План” поднет баш Илији Гарашанину. Вучићево шумадинство и, по потреби, изливи русофилства, као и опредељења Аврама Петронијевића нису могли да буду плодно тло за националне планови ширих размера. Гарашанин је, међутим, разумео потребу стварања националном програма и убрзаног хода ка националном конституисању Срба. Историјски процеси су указивали на неминовност изла7 Опширније: Д. Страњаковић, Како је пстало Гарашаниново “Начертаније”, Споменик САНУ, XCI, 63-115. 6 Д. Мекензи, Илија Гарашанин државник и дипломата, Београд 1987, 67. Н. Ранђеловић | стр. 29-40 35 ска Србије из уских шумадијских оквира. Читав Гарашанинов дугогодишњи рад као државника казује да је он разумео те процесе и да није био само њихов сапутник, већ често њихов иницијатор и творац. Сам Гарашанин је својим деловањем и пре, а и много након настанка “Начертанија”, показао да је оваква оцена у начелу тачна. Његов однос према Порти није био туркофилски, али је био прагматичан. Његови поступци казују да је он предвиђао скори крај Отоманске империје и користио слабљење њене моћи за трасирање пута националног конституисања Срба. Однос према Аустрији градио је према чињеницама очигледних аустријских претензија на анексију европских делова Турске. Но, оно што је казивало да Гарашаниново опредељење јесте што самосталнији ход Србије ка изградњи државности и потпуне независности био је његов однос према Русији. Чињенице казују да је он разумео руску тежњу за господарењем балканским просторима, те да су у борби за турско наслеђе Јужни Словени за Русију првенствено представљали средство. На другој страни, друштвени процеси коју су неминовно почели изградњом српске државности и самосталности, казивали су да кидање ланаца турског феудализма не може имати за последицу налажење уточишта под окриљем другог – руског феудализма. Гарашанину се због тога 1852. године догодило парадоксално удаљавање са места попечитеља спољашњих послова и кнежевог представника на ултимативан захтев Русије. Разлог је био један, по руском тумачењу, “тирански и незаконити” распис Гарашанинов против оних који проносе лажне гласове на штету владе, а парадокс да је тај разлог потегла Русија која је сама зрачила неслободом. Наравно, стварни разлози су били много дубље природе, а поменути распис представљао је Русији одличан изговор да са србијанске власти макне свог осведоченог противника. Сам Гарашанин је и поред свега, остао доследан и своје ставове није ни за длаку променио. Напротив, његови ставови су бивали чвршћи. У писму свом пријетељу Јовану Мариновићу тим поводом он каже: ”А што је мене најпосле стало за то трпи ли ме Русија или не. Ја не једем лебац зубима русиским, нити суштаствујем заслугом Русије, него мојом собственом и још више мојих предака. Кад се је мој отац (то није даље било) борио за данашњу слободу мог Отечества, кад је он крв своју за то проливао дејствително, није он ни знао има ли тијех Руса на свету. Ти исти Руси били су причина те је мој отац неприродним начином главу изгубио и још толико несрећа се том приликом од млогих Срба (да не спомињем оно више) догодило; хоћеду да ја будем њихов роб и слуга као што су се таковим млоги други наши учинили. Но ја то бити нећу, ја служим мом Отечеству и служићу му само верно без сваког и најмањег страха од Русије �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 36 или буди кога. Кад ја приметим да Русија буде могла мојим Отечеством располагати, ја ћу га ондај само сожаљевати. Нису ове мисли без основа, и Русија нека их делом оповргне па ћу се ја застидети...Русија би хтела уничтожити све што тежи за напретком Србстства; те су намере очевидне, али то и ако учини, ја нисам рад да се догоди са нашом помоћи; ми треба да се бранимо колико можемо па што буде. “8 На другој страни, сходно идејама које су отеловљене у свим синтезама српских националних циљева, Од “Савета” кнеза Чарторијског па до “Начертанија”, Гарашанин је тражио пријатеље и ван турско-руско-аустријског троугла. Његови контакти са Француском уродили су плодом те је само у 1852. години био два пута примљен од стране Наполеона ИИИ. То је нарочито озлоједило Русију, а и сам Гарашанин то наводи као основи разлог руских напада. Пишући Мариновићу он каже: “Ја мислим да је млого Русију озлоједило моје бавлење у Паризу, и држим да је то најјачи повод нове демонстрације.”9 Но, стојећи чврсто на свом становишту Гарашанин истиче: “Руси се варају ако мисле да ћеду мене, ако не будем на досадањем месту, учинити мање опасним за њине рђаве намере о Србији.”10 Са чврстим убеђењем да је то једини прави пут за Србију Гарашанин је подржавао, али и сам подстицао и вршио агитацију међу Јужним Словенима. Нарочито је била изражена активност међу словенским живљем у турским провинцијама, јер су околности казивале да је лакше агитовати и привући сународнике из Отоманског царства но оне из Аустрије. Такође његова преписка и лични контакти казују да је био веома заинтересован за сарадњу са Хрватима, што је био разлог за његове контакте са Илирским покретом и Људевитом Гајем.11 Логично је било да државник са таквим склопом личности стоји иза акта какав је представљало “Начертаније”. Сам текст “Начертанија” добрим делом се подудара са Заховим “Планом”. Гарашанин је, међутим, свестан реалних могућности које Србија има или ће имати у блиској будућности, уз нужне допуне и исправке, скратио Захов “План” и његов општејугословенски, па и словенски карактер, свео на реалније размере, наравно, не одустајући од деловања Србије у словенским оквирима. У првом делу текста, под насловом Политика Србије, уз закључак до каквих последица може доћи нестанком Отоманске импе9 Исто, стр. 62. 10 Исто, стр. 60. 11 Д. Мекензи, Илија Гарашанаин државник и дипломата, Београд 1987, 62-63. 8 Писма Илије Гарашанина Јовану Мариновићу, књига прва, средио Ст. Ловчевић, Београд 1931, 62-63. Н. Ранђеловић | стр. 29-40 37 рије и осврт на улогу Русије и Аустије у њеном разарању, казује се о државој традицији Србије и нужности остварења њене мисије у будућности. “Кад ми – стоји у “Начертанију” – не би даље мислили него само на Књажевство као што је сад, и кад не би у овом књажеству клица будућег српског царства лежала, онда не би се свет више и дуже са Србијом занимао него што је са Молдавским и Влашким књажествима чинио, у којима нема самостално начело живота и који се дакле само као привјесци Русије сматрају.”12 Потом се, у делу који казује “о средствима коима би се цјел србска постићи могла”, одређују основни географски оквири деловања због чега се “нарочито треба известити о Босни, Херцеговини, Црној Гори и Сјеверној Албанији. У исто време нужно је да се тачно познаје и стање Славоније, Хорватске и Далмације а разуме се да у ово спадају и народ Срема, Баната и Бачке.”13 Постављене “инштрукције” одређују главне смернице српске мисије, али и указују на опасности од евентуалних грешака, јер се треба утврдити “шта се у којој провинцији о Србији мисли, шта народ од Србије очекује, и шта ли људи од ње желе и чега се од ње боје.”14 У рашчлањивању појединих праваца будућих српских радњи најпре се креће од Бугарске, јер је она “између свију словенски земаља најближа славноме граду царства турског; највећа част ове земље лако је приступна; овде се налазе најважније војене позиције турака и већа половина њиове војске. Ни у којој другој европској земљи не држи се Турчин да је тако сигуран и још сад господар као у овој...” 15 Бугарска је такође земља где се могу оштро сукобити руски и српски интереси и одакле највише може Србији запретити руска опасност. Бугари, лишени оружја и можда сувише навикнути на покорност, без потребног поуздања у сопствену снагу, тражили су искључиво ослонац у страној помоћи за своје националне циљеве. “Русију сматрају они – стоји у “Начертанију” – као силу која највише за њихово избављење и ослобођење учнити може и хоће. Осим што би Русија сама за себе радила и Бугарима у место турског свој јарам много рапавији набацила...”16Наравно, и сам Гарашанин наводи како би у остваривању постављених циљева савез Србије са Русијом био најприроднији, али да поступци Русије казују да се према њеним намерама морају имати резерве. Због 15 Исто, стр. 357. 13 Исто, стр. 356. 16 Исто, стр. 357. 14 Исто, стр. 356. 12 Писма Илије Гарашанина Јовану Мариновићу, књига друга, средио Ст. Ловчевић, Београд 1931, 355.