КОДИФИКАЦИЈА ГРАЂАНСКОГ ПРАВА У СРБИЈИ (ПРЕДМЕТ УРЕЂЕЊА И СТРУКТУРА ГРАЂАНСКОГ ЗАКОНИКА)

219 UDK: 340.134:347(497.11)(094.5) UDK: 347(497.11)(094.5)“1844“ DOI: 10.5281/zenodo.18045707 Др Ивана Симоновић,* Доцент, Правни факултет, Универзитет у Нишу, Република Србија КОДИФИКАЦИЈА ГРАЂАНСКОГ ПРАВА У СРБИЈИ (ПРЕДМЕТ УРЕЂЕЊА И СТРУКТУРА ГРАЂАНСКОГ ЗАКОНИКА)** *** Апстракт: У марту 2024. године обележили смо 180 година од доношења Српског грађанског законика, прве српске грађанске кодификације након Душановог законика и треће европске. Овај значајан јубилеј повод је да се подсетимо значаја који грађански законик има за земљу своје примене. Поред значаја формалноправног извора права, грађанска кодификација потврда је стабилности друштвених и економских односа те довољне развијености научне мисли, правне културе и правних установа које се заодевају у рухо грађанскоправних норми. Истовремено, она изражава одређену филозофску и политичку опредељеност друштва и читав низ изванправних чинилаца који на њу битно утичу. Доношењем Српског грађанског законика Србија је постала део европског правног круга у ком важи писано право. Захваљујући свом узорнику - Аустријском грађанском законику - повезала се и са римским правним наслеђем. Након укидања предратног права, уређење грађанскоправне материје препушта се појединачним законима, а тако је и данас: грађанско право у Србији није целовито и усклађено уређена правна област. У стручним и научним круговима, ипак, обнавља се интересовање за јединствено уређење грађанскоправне материје, што је исходило бројним научним радовима али и Преднацртом Грађанског законика Србије, иза чијег је писања стало и надлежно министарство. * [email protected], ORCID ID 0000-0001-6919-5713. ** Рад је изложен на међународној научној конференцији Изазови и перспективе развоја правних система у XXI веку, одржаној 17. маја 2024, на Правном факултету Универзитета у Бањој Луци. *** Рад је резултат истраживања на пројекту „Одговорност у правном и друштвеном контексту”, који финансира Правни факултет Универзитета у Нишу, у периоду 2021–2025. година. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 220 Бављење кодификацијом у 21. веку дотиче се бројних питања. Једно од њих свакако је преиспитивање потребе за опсежним делом какав је законик те прилагођености таквог уређења правних односа динамици савременог друштва коме често недостаје - за кодификаторски подухват неопходне - стабилност и јасна идеја о правцу друштвеног развоја. Осим ових изванправних, савременом кодификатору постављају се и питања правне природе, методолошка и предметна, а тичу се структуре законика и обухвата правне материје коју треба уредити (јер су неки грађанскоправни односи уређени и нормама јавног права, попут суседских односа или делова породичног права, док други настају гранањем унутар класичне грађанскоправне материје, попут медицинског или права потрошача). Опредељеност Србије да приступи Европској унији захтева и постепено усклађивање с њеним приватним правом, па и уређење правно ненормираних подручја припадајућих грађанском праву. Кључне речи: кодификација, грађански законик, Српски грађански законик, Преднацрт грађанског законика, европско приватно право. 1. Увод У марту 2024. године обележили смо 180 година од доношења Српског грађанског законика, прве српске грађанске кодификације након Душановог законика и треће европске. Овај значајан јубилеј повод је да се подсетимо значаја који грађански законик има за земљу своје примене. Поред значаја формалноправног извора права, грађанска кодификација потврда је стабилности друштвених и економских односа те довољне развијености научне мисли, правне културе и правних установа које се заодевају у рухо грађанскоправних норми. Истовремено, она изражава одређену филозофску и политичку опредељеност друштва и читав низ изванправних чинилаца који на њу битно утичу. Под условом да се кодификаторском раду приступи озбиљно и одговорно, по испуњењу ових правних и друштвено-политичких услова, друштво које се определило за такво свеобухватно и усклађено уређење правних односа збиља може добити један добар грађански законик. Законик који ће „у виду зборника сакупити и извршити квалитативну хармонизацију партикуларног права и на тај начин увећати И. Симоновић | стр. 219-242 221 правни систем за још једну универзалну димензију права као науке о добром и правичном: ius est ars boni et aequi.1 Историја права учи нас да је доношење великих кодификација било условљено или надахнуто најмање трима чиниоцима. Први је филозофска и правна доктрина 18. века, најбоље представљена у учењу школе природног права, утемељене на идеји постојања идеалног и универзалног права произашлог из људског разума, која је тежила да такво – рационално и за све људе једнако - право претвори у конкретна правна правила. Други важан чинилац била је велика француска буржоаска револуција, која је, до темеља срушивши стари поредак заснован на привилегијама и његове политичке институције, истакла нове принципе слободе и једнакости свих грађана, чије је остварење захтевало потпуну реконструкцију и јавног и приватног права. Напослетку, кодификовање приватног права било је подстакнуто и стварањем нових држава или осамостаљењем оних под туђом влашћу, које су свој национални идентитет, између осталог, потврђивале и новим, за целу територију државе, важећим правом (трећи чинилац). Тиме је кодификацији права додата једна изванправна одлика и улога – кодификација је постала потврдом националног идентитета. Бављење кодификацијом у 21. веку дотиче се бројних питања. Једно од њих свакако је преиспитивање потребе за опсежним делом какав је законик те прилагођености таквог уређења правних односа динамици савременог друштва коме често недостаје - за кодификаторски подухват неопходне - стабилност и јасна идеја о правцу друштвеног развоја. Поједини теоретичари права, отуд, говоре о ери декодификације, подразумевајући под тим сложен процес у ком је грађански законик постепено почео губити свој монопол и претензију најзначајнијег правног документа једне земље. Овај процес узрочно-последично је повезан са доношењем устава с којим, будући да је акт највишег ранга, сви други акти морају бити у сагласности, па и грађански законик. У време свог доношења, грађански законици збиља су се могли сматрати уставом, јер су правним субјектима признали грађанска субјективна права, која је касније уставотворац уврстио у корпус слобода и основних људских права. Без намере умањења значаја устава, могли бисмо се ипак сложити у томе да је грађански законик ближи људима од устава, јер уређује њихову свакодневицу и одлучујуће утиче на њихове међусобне односе. Само ова чињеница довољна је да нам 1 S. Perovic, Prednacrt Građanskog zakonika Republike Srbije, Opšti značaj kodifikacije. Poruke s Kopaonicke skole prirodnog prava, 6/2019, стр. 5. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 222 покаже како грађански законик не може изгубити свој сјај и како је његова вредност једнака оној коју у држави има њен устав. Осим ових изванправних, савременом кодификатору постављају се и питања правне природе, методолошка и предметна, а тичу се структуре законика и обухвата правне материје коју треба уредити (јер су неки грађанскоправни односи уређени и нормама јавног права, попут суседских односа или делова породичног права, док други настају гранањем унутар класичне грађанскоправне материје, попут медицинског или права потрошача. У овом раду покушаћемо одговорити на нека од њих. 2. Појам кодификације и кодификовања права У дословном смислу, кодификација означава израду кодекса (codex), који је у античком добу представљао скуп таблица прекривених материјалом за писање, повезан у књигу.2 У касном римском царству, збирка императорових конституција звала се codices. Најпознатија таква збирка био је трећи део Јустинијановог кодекса (Corpus Iuris Civilis-а) - Codex Iustinianus, од ког и потиче порекло речи кодификација. Но, овде се и завршава свака сличност са савременом употребом овог термина. Јустинијанов кодекс представља збирку прописа - сређено обједињавање у једном акту постојећег права, и резултат је компилације или консолидације важећих норми.3 У ширем смислу, кодификација (од codicem facere – начинити, codex –књигу) јесте свако потпуно законско уређивање једне правне области, без обзира на то да ли се то постиже једним закоником или с више њих. Најчешће се кодификација схвата у свом ужем смислу – као уређивање неке области (или гране) права једним свеобухватним 2 J. P. Schmidt, „Codi�ication“, Max Planck Encyclopedia of Private Law, Vol. I (J. Basedow, K. J. Hopt, R. Zimmermann, A. Stier, eds.), Oxford University Press, стр. 221; R. Zimmermann, „Codi�ication: History and present signi�icance of an idea. À propos the recodi�ication of private law in the Czech Republic”, European Review of Private Law, No. 3, стр. 96. 3 Тако: J. P. Schmidt, op. cit., стр. 221; V. Vodinelic, Građansko pravo. Uvod u građansko pravo i Opšti deo građanskog prava, Pravni fakultet Union i Sluzbeni glasnik, Beograd, 2012, стр. 87. Постоји још уже поимање кодификације од овог: кодификација је само онај законик којим се дубље захвата у постојеће стање права. Уколико тога нема, јер се садржина постојећег права битније не мења, реч је о инкорпорацији - о укључивању у кодификацију и обједињавању постојећег права. Разликовање није одсечно, јер се и при компилацији и инкорпорацији ствара донекле ново право или постојеће мења да би се створила кохерентна целина. И. Симоновић | стр. 219-242 223 закоником.4 Уколико су предмет уређења грађанскоправни односи, говоримо о грађанском законику. Грађански законик је „централно, заокружено, усклађено и потпуно уређење целокупног (или готово целокупног) грађанског права у једном великом законику“.5 Не само због свог обима, већ и зато што је за материју свог уређења грађански законик средишњи и примарни извор права (остали су супсидијарни), овај велики закон треба да се зове законик и самим својим називом разликује од свих осталих, рекли бисмо, обичних закона. Кодификација је ознака како за резултат кодфикаторског рада (а то је законик), тако и за саму активност стварања законика, коју ћемо означити термином кодификовање (права). Законик је новостворена, систематски уређена и посложена целина, која се одликује целовитошћу (јер уређује целокупну или готово целокупну грађанскоправну материју у једној држави6) и доследношћу (у језику, стилу, номотехници, изабраним начелима који, попут вредносних орјентира, прожимају сваку норму законика). Предности кодификације (у ужем смислу) јесу систематичност и целовитост уређења изабране правне области, мање понављања и правних празнина, које се, и поред најбоље воље и труда, теже постижу усвајањем (за исту област правних односа) више појединачних прописа. С обзиром на то да у кодификацији у ширем смислу учествује више различитих комисија и да је различито време редиговања појединих закона, целовитост увида у предмет уређења теже је постићи.7 У литератури се наилази на приписивање савременог значења кодификације – законодавни поступак уређења једне области права на систематичан, јасан и свеобухватан начин – енглеском теоретичару Џеремију Бентаму (Jeremy Bentham)8. Очигледно је да се овако схваћеним изразом кодификација не могу означити законски текстови који су, мада тако названи (кодекс, кодификација), лишени претензија систематичног правног уређења (Хамурабијев Законик, поменута 7 Видети и: О. Станковић, В. Водинелић, op.cit., стр. 9. 6 Пројекат доношења Европског грађанског законика указује и на могућност постојања наднационалне грађанске кодификације. 5 V. Vodinelic, op. cit., стр. 87. 8 Тако: J. P. Schmidt, op. cit., стр. 221. 4 Већина писаца кодификацију схвата у ужем смислу, било да се њоме садржински дубље захвата у постојеће право, било да се обједињује у целину постојеће право, сачињено од више формалних извора. Тако: О. Станковић, В. Водинелић, Увод у грађанско право, Номос, Београд, стр. 9. Р. Ковачевић Куштримовић, М. Лазић, Увод у грађанско право, Пунта, Ниш, 2008, стр. 48-49. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 224 Јустинијанова кодификација). Они не задовољавају критеријуме савременог поимања кодификације. Кодификација се, по правилу, везује за законодавну активност државе: доносилац кодификованог права је држава. Правила меког права (soft law), попут Draft Commom Frame of Reference (DCFR), Principles of European Contract Law (PECL), UNIDROIT Principles of International Commercial Contract, задовољавају техничке и услове у погледу структуре текста, али иза њих не стоји држава, па се, у најбољем смислу, могу сматрати приватном или нелегислативном кодификацијом.9 3. Порекло идеје и сврха кодификације У европско-континенталном правном систему кодификовање права незаобилазна је етапа, која претпоставља његову довољну развијеност и устаљеност друштвених односа, законских и правних извора уопште, правне теорије и правне културе, технике и терминологије.10 Са своје стране, кодификација и сама доприноси стабилизовању друштевних односа, правном јединству и правној сигурности. Идеја о потреби кодификовања права у систематски усаглашену повезану целину резултат је више историјских и интелектуалних чинилаца. У шеснаестом веку, у периоду хуманизма, на потребу за кодификованим правом указали су правници тог доба, истицањем недостатака Јустинијанове кодификације, која није била нити јасан нити систематски повезан правни текст. Правних извора важећег права у том добу било је напретек: осим римског права (текстова у Corpus iuris civilis-у), примењивани су и локални обичаји, статути градова и већих територијалних целина. Притом, реципирано римско право било је супсидијарни извор права, примењивано уколико за одређени однос није било обичаја или статутарног правила. Правној неуређености требало је стати на пут јединственом кодификацијом. Филозофски и интелектуални темељи кодификаторске идеје положени су у 17. и 18. веку. Школа природног права, са својим новим погледом на положај човека, на државу и друштво, највише је томе допринела. Њени припадници истичу уговорну природу државе, створене друштвеним договором појединаца који на њу преносе овла10 Без ових претпоставака, указује се, кодификација или није могућа или је извршена под утицајем или по угледу на другу кодификацију. Тако: Р. Ковачевић Куштримовић, М. Лазић, op. cit., стр. 48. 9 О пројектима стварања евроспког приватног права видети у: И. Симоновић, „ На путу ка европском приватном праву (европеизација приватног права)“, Зборник радова Правног факултета у Нишу, 2022, LXI/97, стр. 183–199. И. Симоновић | стр. 219-242 225 шћења заштите својих природних права (чије је порекло у разуму, отуд и назив право разума, разумно право), посебно слободе и права својине. Својим законима држава је била дужна осигурати стабилна и за све обавезујућа правила по којима се имало живети.11 Други важан интелектуални подстицај кодификацији дошао је од права разума и идеје да право треба логички уредити у један рационални систем, коришћењем строге логичко-математичке дедукције. Замах идеји о кодификацији дошао је и од просветитеља, који су у писаном закону видели инструмент ослобођења човека од средњевековних окова и традиционалног ауторитета. Уместо да буде препуштен арбитрерности судија и других правника (како је то бивало у Средњем веку) слободан човек треба да се управља по праву које је сређено у једноставан и разумљив систем правила. Аустријски и пруски монарси (просвећени апсолутисти) спремно су прихватили идеју кодификације: пруски Allgemeines Landrecht für die Preussichen Staaten донет је 1794, а аустријски законик - Allgemeines Bürgerliches Gesetzbuch – 1811. Владари ових двеју монархија донетим законицима промовисали су идеје општег добра, правде и владавине права, али су исто тако исказали државно јединство и свој владарски монопол над законодавним процесом. Прву генерацију грађанских законика карактерише остваривање не само правног, већ и политичког циља. Правни циљ био је постизање правног јединства, успостављањем заједничког и, на целој територији државе, важећег правног поретка. Законици 18. и 19. века превазишли су свој правни задатак и учинили корак даље: допринели су утемељењу националних држава, на сасвим новој политичкој философији, дијаметрално супротној од феудалног поретка, постигавши тиме и значајан политички циљ.12 4. Претпоставке и услови за кодификацију Разлози за доношење грађанских законика у европским правним системима могу се свести на три основна аспекта.13 Најпре, кодифика12 Француски грађански законик је репрезентативни пример таквог доприноса. 13 Могуће је уочити три кључна историјска мотива-подстицаја доношења националних грађанских законика: економски мотив, државни интерес и интерес грађана. C. J. H. JANSEN, „A European Civil Code and National Private Law: Lessons from History”, European Review of Private Law, бр. 3 и 4/2016, стр. 475. 11 Идеја Џона Лока (John Locke) коју је каснио развио Џ. Бентам у принцип утилитаризма – сврха свих закона је осигурање највеће среће за највећи број људи. J. P. Schmidt, op. cit., стр. 222. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 226 ција је представљала одговор на превелику сложеност и конкуренцију различитих правних извора – римског, канонског, обичајног права, lex mercatoria, као и локалних статута и привилегија – чиме се тежило успостављању јединственог и прегледног правног поретка. Законодавцима је било омогућено ефикасније обликовање друштвених односа и усмеравање развоја друштва (за разлику од ius commune које је било везано за академску традицију и теже подложно политичким променама), чиме су кодификације одиграле и значајну модернизаторску улогу.14 Коначно, кодификације су имале и снажну националну димензију: оне су се посматрале као симболи државног идентитета, једнако значајни као национални језик или књижевност. Не мање важно је и да свака држава доношењем законика преузима монопол у стварању (обавезујућег, санкцијом снабдевеног) права. Свака кодификација треба да задовољи неколико захтева. Неопходно је да буде потпуна, свеобухватна (без правних празнина и упућивања на друге изворе права, који јој тад служе као допуна); написана једноставним и разумљивим језиком (адресатима права треба да буду јасна правила по којима треба да се понашају15); законик мора бити објављен (промулгован) да би обавезивао. Грађанске кодификације обично бивају донете после дужег развоја, кад се правни односи довољно искристалишу и учврсте, одражавајући на тај начин стабилније друштвене односе. За успешну кодификацију потребан је и одговарајући степен развоја правне науке, парктикуларног законодавства и судске и пословне праксе са изграђеним нормама понашања, правних појмова и установа. Осим правних, на кодификацију утичу и изванправни чиниоци: развијени и довољно устаљени друштвени односи да се могу трајније кодификацијом правно уобличити, економска организација друштва, културни иден14 У Јапану, на пример, усвајање грађанског законика (1896) представљало је важан корак ка осавремењивању (и вестернизацији) јапанског традиционалног друштва. Модернизација Јапана започета је у 19. веку под притиском великих сила да се земља отвори за међународну трговину. Међународни трговински споразуми закључени у том периоду били су изузетно неповољни за Јапан, приморавши га на одрицање од самосталног вођења пореске политике и пристајања на екстериторијалност друге уговорне стране (САД, Русија, Енглеска, Француска, Холандија). Да би их изменио, био је приморан на убрзану модернизацију и прихватање западних правних модела, што је кулминирало доношењем Грађанског законика као симбола прихватања западне цивилизације. H. Ishikawa, „Codi�i cation, Decodi�ication, and Recodi�i cation of the Japanese Civil Code”, The Scope and Structure of Civil Code, J. C. Rivera (ed.), Springer, 2013, стр. 268. 15 Отуда став да језик кодификације не може бити латински, већ језик којим говоре становници државедоносиоца законика, чиме се они јаче повезују са својом државом и стварају осећај заједничког националног идентитета и припадности. И. Симоновић | стр. 219-242 227 титет заједнице, филозофско и политичко опредељење да се заједнички живот уреди на принципима правде и правичности, прихватање да разлике треба да нас уједињују уместо раздвајају.16 Системски, успешна кодификација мора водити рачуна о две наизглед супротне тежње: да учврсти изграђене односе и допринесе већем поштовању начела правне сигурности и да истовремено не затвара пут даљој еволуцији права, већ да је подстиче.17 Поред тога, кодификација мора бити изграђена на принципима и правилима који се могу открити разумом, који су својствени људској природи и стога једнаки за све грађане, а сакупљени у један закон како би га они знали и по њему се управљали. Ово су идеје школе природног права која је битно утицала на први талас кодификовања грађанскоправне материје.18 Иако су постојали приговори да су постојећи друштвени односи нестабилни и да стога не представљају довољну гаранцију за добру кодификацију (нпр. због превирања својинских односа), велики законици, укључујући и оне најстарије, имају значајну улогу у обликовању нових односа, пројектујући жељене односе, а не само озакоњујући постојеће.19 5. Важније кодификације у Европи Кодификовање приватног/грађанског права, почев од 18. века па надаље, представља прекретницу у развоју ове правне области. По мишљењу професора Цимермана, са собом је донело националну фрагменатцију европске правне традиције, сводећи важење (националног) законика на територију суверенитета државе свог доносиоца.20 17 S. Perovic, op. cit., стр. 5 и 6. 19 R. Kovačević Kuštrimović, „Kodi�ikacija građanskog prava u Srbiji”, uvodno izlaganje, Aktuelna pitanja građanske kodifikacije, tematski zbornik, Правни факултет Универзитета у Нишу, 2008, стр. 15-16. 18 R. Kovacevic Kustrimovic, M. Lazic, „Građanski zakonik Srbije i pravo Evropske unije”, Aktuelna pitanja građanske kodifikacije, tematski zbornik, 2008, стр. 18. 16 Овде су наведени само неки изванправних чиниоци који битно утичу на садржину и систем идентитета одређене кодификације. Видети и: S. Perovic, op. cit., стр. 5. R. Zimmermann, „Codi�ication. The Civilian Experience Reconsidered in the Eve of a Common European Sales Law”, European Review of Contract Law, 2012, 8(4), стр. 374. 20 R. Zimmermann, The New German Law of Obligations, Historical and Comparative Perspective, Oxford University Press, 2005, стр. 5. На овом се месту професор Цимерман позива и на Јерингове речи да је кодификација правну теорију свела на националну дисциплину, чије се интелектуалне границе подударају с политичким, тј. државним (R. von Jhering, Geist des römisches Recht auf dem verschiedenen Stufen seiner Entwicklung, 1907). �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 234 вине СХС који су га примењивали, буду третирани као део европског, континенталног правног миљеа, у коме важи писано право.”33 Законик је важио до 1946. године. Законом о неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. и за време непријатељске окупације стављен је ван снаге, али су тадашње правне прилике изискивале његову даљу примену на оне грађанскоправне односе неуређене новим прописима. Према овом Закону, наиме, предратни правни прописи изгубили су снагу формалних извора права, али су их судови могли примењивати као правна правила на односе који нису уређени новим прописима и ако то није у супротности с новим вредносним системом (уставом ФНРЈ и њиме успостављеним поретком). Захваљујући томе, Српски грађански законик остао је у примени као посредни правни извор права, а за оне правне односе који ни данас нису добили своје правно уређење (попут поклона, послуге, личних службености) он је то и данас.34 Важеће грађанско право у Србији разасуто је по посебним законима, што отежава његово сазнавање и примену, а готово неизбежним чини неусклађеност појединих решења за истоврсне грађанскоправне односе, па и постојање правних празнина. Седес грађанскоправне материје налази се у Закону о основама стварноправних односа и Закону о 34 О раду на кодификацији грађанске материје у Србији у 20. веку, видети: Б. Благојевић, „Нека општа питања досадашњих кодификатора грађанског (и трговачког) права, Анали Правног факултета у Београду, бр. 3-4/1969, стр. 279-296; Ж. Ђорђевић, „Грађански законик као одраз наших друштвених односа“, Анали Правног факултета у Београду, бр. 3-4/1969, стр. 309-338; Р. Ђуровић, М. Орлић, „Од Општег имовинског законика до Закона о облигационим односима – допринос професора Михаила Константиновића, Анали Правног факултета у Београду, бр. 3/1978, стр. 245-265; З. Мирковић, „Рад Живојина Перића на кодификовању грађанског законика међуратне Југославије“, Анали Правног факултета у Београду, бр1/2021, стр. 1-34; М. Орлић, „Михаило Константиновић и преуређење грађанског права у српском и ранијем југословенском праву“, Анали Правног факултета у Београду, Посебан број у част професора Михаила Константиновића, 2022, стр. 83-92; З. Мирковић, „Михаило Константиновић о раду на грађанском законику у међуратној Југославији“, Анали Правног факултета у Београду, посебан број у част професора Михаила Константиновића, 2022, стр. 99-124. 33 R. Kovacevic Kustrimovic, М. Лазић, „Građanski zakonik Srbije i pravo Evropske unije”, стр. 18. О Српском грађанском законику видети и: Српски грађански законик – 170 година после, зборник радова (ур. М. Полојац, З. С. Мирковић и М. Ђурђевић), Правни факултет Универзитета у Београду, 2014; чланци објављени у Зборнику радова Правног факулета у Новом Саду, броју посвећеном двестотој годишњици Првог српског устанка и Српском грађанском законику (бр. 2, т. 1, 2004); Dragoljub Popovic, „Serbian Civil Code in the History of Sebian Law”, Pravni zapisi, br. 2/2024, стр. 466-479. И. Симоновић | стр. 219-242 235 облигационим односима, који је за поједине опште институте грађанског права готово па преузео улогу општег дела грађанског законика. Поменимо, на пример, да је у ЗОО уређен институт уговора, а не правног посла (као ширег концепта), што сасвим природно одговара чињеници да је уговор један од основа настанка облигационих односа. На друге грађанскоправне односе којима је, такође, основ изјава воље, само што она није уговорна, морају се сходно примењивати ове или посебне норме за тачно одређену врсту правног посла.35 Исто тако и норме о правним субјектима треба тражити у неколиким посебним прописима. У Породичном закону налазе се одредбе о стицању опште пословне способности, за коју, ако је уговорна пословна способност, важне су и одредбе Закона о облигационим односима. И одредбе о посебним пословним способностима садржане су у Породичном закону. Правни субјективитет правних лица има, такође, више правних извора: Закон о задужбинама, Закон о привредним друштвима и слично.36 Неки институти Општег дела остали су, упркос свему, потпуно неуређени или недовољно уређени. То је нпр. случај са изјавом воље и правним послом, као и пословном способношћу, правним лицем, стварима, условом и роком, општим појмом заступништва, застарелошћу, злоупотребом права Материја стварног права остала је најнеуређенија. Донето је и овде неколико закона, али њима је уређен тек по један институт стварног права – хипотека, регистрована залога. Носећи институт стварног права и најважније субјективно грађанско право – својина – остала је у Закону о основама својинскоправних односа, коме и само име каже да такво уређење није ни изблиза довољно.37 35 Тако ће се на завештање, као једнострани правни посао, применити норме Закона о наслеђивању. 36 Норме о ствари као правном објекту, услову, року и налогу (као модификацијама правних послова), заступништву, застарелости и преклузији, такође општим појмовима грађанског права којима је место у Општем делу Грађанског законика, нису систематизоване, већ су део појединачних закона (ЗОО, Закон о наслеђивању) или нису уопште ни уређене (попут појма ствари). 37 После Другог светског рата, плурализам облика својине и њена нерешена социјална функција спречавали су доношење грађанског законика као јединственог, логичког и потпуног система приватног права. Бројне комисије нису успеле да превазиђу политичке препреке везане за питање својине. Тек последњим Уставом уклоњена је та баријера, па је оформљена нова Комисија за писање грађанског законика која је пописала кључна питања за правничку јавност и отворила пут ка доношењу грађанског законика R. Kovacevic Kustrimovic, „Kodi�ikacija građanskog prava u Srbiji”, стр. 14. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 236 Имајући ово у виду, уважавајући вишегодишње иницијативе правника (посебно изражене у Порукама Копаоничке школе природног права) и предлог Удружења правника Србије, Влада Републике Србије донела је Одлуку о образовању посебне Комисије ради кодификације грађанског права и израде Грађанског законика. У образложењу одлуке38 наведено је неколико разлога којим је њен доносилац био руковођен. Пре свега, Србија је једна од ретких европских земаља која нема кодификовано грађанско правао, па је, у том смислу, у доцњи у односу на друге земље Европе. Испуњени су и неопходни услови за кодификацију грађанског права - постојеће стање законодавства у области грађанскоправних односа, установљена судска пракса и развијена правна теорија представљају квалитетну основу за рад, који не треба схватити као просто сакупљање, преузимање и техничко уобличавање постојећих прописа у нову правну целину. Рад Комисије, пре свега, треба да обухвати анализу постојећих законских решења, њихово осавремењивање и доградњу, а нарочито њихово међусобно и усклађивање са савременим тековинама цивилизације права, правне праксе и правне теорије. Истакнута је и нужност усклађивања појединих законских решења у овој области с решењима ратификованих међународних конвенција, међународним стандардима и читавим низом смерница Европске уније.39 Грађански законик треба донети и због општег стања нашег права, његове историје и културе, као и због значајног корака ка владавини правне сигурности: свака кодификација у области грађанског права, већ самим својим постојањем, увеличава богатство правне заједнице и доприноси стабилности правних установа. То представља један од неопходних услова конституције правне државе. Она омогућава свим правним субјектима, како грађанима, тако и правним лицима да на једном месту имају корпус свих грађанских субјективних права.40 Стварање права Европске уније, или како се то популарно каже јединственог правног простора, не стоји на путу кодификовања грађанског права у нашој земљи; пре ће бити да га подстиче и помаже у прихватању решења која су већ прихваћена као заједничка и наишла на пуну 38 Радни материјал и текст Преднацрта доступни су на сајту Министартства правде Републике Србије. https://arhiva.mpravde.gov.rs/lt/articles/zakonodavna-aktivnost/ gradjanski-zakonik/ 39 R. Slijepcevic, „Izrada Građanskog zakonika Republike Srbije – koncepcija, sadrzina i najvaznije novine Prednacrta“, Revija za evropsko pravo, 1/ 2013, стр. 100. 40 Ibidem, стр. 101. И. Симоновић | стр. 219-242 237 потврду. Далеко је једноставније у процес усаглашавања (па и уједначавања) с европским приватним правом ући са систематизованим и уређеним грађанским правилима - с грађанским закоником - који ће се, тамо где је потребно, уподобљавати приватном праву ЕУ.41 Комисија угледних теоретичара права, правних практичара и стручњака израдила је Преднацрт Грађанског законика и ставила га на критички увид јавности42 Објављено је неколико целина. У години 2007-ој објављен је Извештај Комисије с отвореним питањима, као позив на стручну дискусију и налажење најбољих решења, те ради информисања опште јавности о значају подухвата какав је кодификовање грађанског права. Овде се могу наћи орјентациони садржај Грађанског законика и Уводне одредбе с општим начелима која се односе на све грађанскоправне односе. Предлог уређења облигационих односа објављен је у другој књизи, 2009. године. У трећој књизи Преднацрта уређена је област породичних односа, у четвртој – област наследног права (под насловом Наслеђивање). Обе књиге објављене су 2011. године.43 Књига пета, према орјентационом садржају посвећена стварноправним односима, није досад објављена, чиме се, изгледа, потврђују најмање две чињенице. Најпре да се наставља са занемаривањем ове области грађанског права, њеним штурим и недовршеним правним нормирањем, што оставља неповољан утисак. Потом, чини се да је уређење стварноправних односа у Србији најзахтевније и да му морају претходити одговори на крупна питања, пре свега о концепцији својине и гаранцијама имовинских права, која су прерасла у основна људска права. 8. Закључак Тема кодификовања грађанског права готово је увек актуелна. Јасно је да су у 21. веку другачији подстицаји за доношење грађанских законика од оних у 18. и 19. веку, када су на правном небу, као најсјајније звезде, засијали грађански законици Француске, Аустрије, касније и Немачке. Законици ових земаља, стари и до двеста година, сада се осавремењују не би ли ухватили корак с новом друштвеном стварношћу и чињеницом припадања јединственом економском и правном простору ЕУ. У теорији се указује и на актуелност грађанске кодифика41 R. Kovacevic Kustrimovic, op. cit., 14. 42 Доступно на сајту Министарства правде . 43 Критички о полазним концепцијама и оствареним циљевима Комисије: A. Radonjic, Kodi�ikacija građanskog prava u Srbij izašto i kako?, doktorska disertacija, Pravni fakultet Univerziteta Union, Beograd, 2018. �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 238 ције у земљама које су под утицајем социјалистичких револуција раскинуле са класичним грађанским правом, изгубивши везу са европским правом.44 Отуда се у њима ужурбано, већ у зависности од основне стратегије земље, врше припреме или за доношење нових грађанских закона или за модернизацију старих. Сваком се кодификацијом настоје успоставити национално јединство, стабилност друштвених односа и правна сигурност. Истински је, ипак, успешан само онај кодификаторски подухват који судској пракси оставља простора за прилагођавање норме новим или другачијим друштвеним потребама, те у том смислу није препрека нужној еволуцији права, већ њен подстицај. Доношењем Српског грађанског законика Србија је постала део европског правног круга у ком важи писано право. Захваљујући свом узорнику - Аустријском грађанском законику - повезала се и са римским правним наслеђем. Након укидања предратног права, уређење грађанскоправне материје препушта се појединачним законима, а тако је и данас: грађанско право у Србији није целовито и усклађено уређена правна област. У стручним и научним круговима, ипак, обнавља се интересовање за јединствено уређење грађанскоправне материје, што је исходило бројним научним радовима али и Преднацртом Грађанског законика Србије, иза чијег је писања стало и надлежно министарство. У Образложењу Преднацрта Грађанског законика Републике Србије наведено је да су сви неопходни услови за кодификацију грађанског права у Србији испуњени: постојеће стање законодавства у области грађанскоправних односа, установљена судска пракса и развијеност правне теорије допуштају један овако озбиљан легислаторни рад. Иако је надлежно министарство предвидело две године за окончање у 2015-ој започетог рада на кодификацији грађанског права, то се није десило. Уместо грађанског законика, имамо његов преднацрт, у ком су уређена класична подручја грађанског права: установе Општег дела грађанског права; стварно право са својином као централном установом друштвеног и правног поретка и правима изведеним из својине - службености, заложно (хипотекарно) право; облигационо право са установама уговора и проузроковања штете као основних извора облигационих односа; наследно право са тестаментом и законским наследним редом као основама за наслеђивање; породично-правни односи (посебно имовински односи), као и друге изведене дисциплине које су у тесној вези са класичним грађанским правом, а које су се у 44 R. Kovacevic Kustrimovic, М. Лазић, „Građanski zakonik Srbije i pravo Evropske unije”, стр. 17-18. И. Симоновић | стр. 219-242 239 нашем правном систему развиле до степена могућности своје кодификације. Законици деветнестог века уређивали су личне и породичне односе субјеката права, као и типичне институте тржишне привреде: својину и из ње изведена ужа стварна права, а у пољу облигационог права – изворе облигационих односа, пре свих правни посао/уговор и проузроковање штете. Уређење имовинских односа заокружено је прописивањем правила о наслеђивању. У неким држава кодификација је обухватила и привредне односе које данас сматрамо делом приватног права, појма ширег од грађанског права. Утврђивање домена грађанског законика захтева преиспитивање опортуности уређења породичних односа овим актом, не само зато што они нису типични имовински односи, већ и зато што су неки од њих уређени императивним нормама чиме одступају од основног начела грађанског права – начела приватне аутономије и диспозиције. Ово одступање, мишљења смо, не може бити довољан разлог изостављања породичног права из грађанске кодификације, јер у овој области присуствујемо и обрнутом процесу – наиме, примени аутономије воље на неке односе где то, колико до јуче, није било дозвољено. Тако, на пример, супружници могу брачним уговором слободно уредити своје имовинске односе и искључити законом претпостављени режим заједничке својине. Осврнућемо се на овом месту и на потрошачко право, област која се у последњих неколико деценија вероватно највише развила, толико да се може сматрати и самосталном грађанскоправном дисциплином. Отуда је и уређена посебним законом, како је то у Србији (Закон о заштити потрошача) чак и у Француској, у којој ове норме нису уврштене у Code Civil, већ су део засебног закона. Супротан пример имамо с Немачким грађанским закоником, чије је осавремењивање у 2002-ој било подстакнуто потребом укључивања у немачко позитивно право смерница Европске уније којима је уређен положај потрошача на јединственом европском тржишту. Јединственим грађанским закоником постиже се најпотпуније могуће законодавно излагање принципа и њихова усклађеност. Други правац уређења грађанскоправне материје јесте усвајање посебних закона за поједине врсте грађанскоправних односа или института. То је парцијална кодификација, чији највећи недостаци произлазе из чињенице да се појединачни грађански закони доносе у различито време, од стране различитих аутора, са различитим стиловима и утицајима, без доследног придржавања основне идеје, често и с притивречним решењима за исте односе. Због тога предност треба дати �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 240 јединственом грађанском законику45, чија је вредност не произлази само из дуге традиције и чињенице да се по њему препознаје европскоконтинентални правни систем. Квалитетним грађанским закоником (у једном акту) уређена је целокупна материја грађанског права, систематизовано и прегледно, тако да је адресатима законика - лаицима и правним практичарима, омогућено лако сналажење у поретку по коме морају да се понашају у свакодневном животу, од рођења до смрти. 45 R. Kovacevic Kustrimovic, M. Lazic, „Građanski zakonik Srbije i pravo Evropske unije”, стр. 21. И. Симоновић | стр. 219-242 241 Ivana Simonović, LL.D., Assistant Professor, Faculty of Law, University of Niš, Republic of Serbia CODIFICATION OF CIVIL LAW IN SERBIA: THE SCOPE AND STRUCTURE OF THE CIVIL CODE Abstract In March 2024, we marked 180 years since the adoption of the Serbian Civil Code, the �irst Serbian civil codi�ication after Dušan's Code and the third one in Europe. This important jubilee is an occasion to recall the importance that a civil code has for the country of its application. Apart from being the formal source of law, civil codi�ication is a con�irmation of the stability of social and economic relations and suf�icient development of scienti�ic thought, legal culture and legal institutions which are articulated through legal rules. At the same time, a civil code expresses a certain philosophical and political orientation of a society and a whole range of extralegal factors which exert a signi�icant impact on the society. Upon the adoption of the Serbian Civil Code in 1844, Serbia become part of the European legal area where written law applied. Owing to the Austrian Civil Code, which served as a model for this codi�ication, Serbian legislation was also connected with the Roman legal heritage. After the abolition of prewar law, the regulation of civil law matter was left to individual laws, and so it is today; hence, civil law in Serbia is not a comprehensively harmonized and regulated legal area. In professional and scienti�ic circles, however, there is a renewed interest in the uniform regulation of the civil law matter, which has resulted in numerous scienti�ic papers on this issue as well as in preparing the Preliminary Draft of the Civil Code of Serbia, under the auspices of the competent Ministry of Justice. In the 21st century, codi�ication work necessarily touches upon a number of important questions, one of which certainly entails reexamining the need for such comprehensive codi�ication work. One should also consider whether the codi�ication is tailored to the dynamics of the contemporary society, which often lacks stability and a clear idea of the direction of social development, which are essential for the codi�ication endeavours. In addition to these extralegal issues, the contemporary codi�ier must also address the legal questions concerning the methodological approach, the structure of the code, and the substantive scope of the legal matter that has to be regulated. It is particularly important considering the fact that some civil law relations are now reg- �������� ������� ������ ������� ��������� � ���� | 2025 242 ulated by public law norms as well (such as immissions and some parts of family law), while others arise within classical civil law matter (such as medical law or consumers rights law). Serbia's commitment to join the European Union requires gradual alignment of Serbia’s legislation with EU private law, including the regulation of those civil law areas which have not been legally regulated so far. Keywords: codi�ication, civil code, Serbian Civil Code, Preliminary Draft of the Civil Code, European private law.